Vekovima čuvana tajna ipak je otkrivena, u čemu je pomogao, pretpostavlja se, Put svile, drevna trgovačka ruta koja je povezivala Kinu i Evropu. Iako je tim putem prevožena najrazličitija roba, ideje i otkrića, on je dobio ime baš po svili koja je iz Kine putovala na zapad. Pre ili kasnije moralo se dogoditi da se žive larve svilene bube prokrijumčare preko mnogih granica, pa su one počele da se gaje najpre u azijskim zemljama – Koreji, Japanu, Indiji i Persiji, a bojenje i tkanje počelo je da se razvija i u Siriji, Egiptu, Grčkoj i Rimu.

Postoji legenda da je u Srbiju svila stigla u VI veku, posredstvom dva monaha koja su donela svilene bube prokrijumčarene u šupljini drvenih štapova uz pomoć kojih su hodali. Kako god bilo, i tada i sada kineska svila nema premca, a kada je o kvalitetu i vrhunskom umeću tkanja reč, u Kini postoje tri svetski poznata svilena brokata – junđin brokat iz Ninđianga, suđin brokat iz Čengdua i sonđin brokat iz Sudžoua. Tkanje ovih svilenih tkanina je veoma složeno, traži veliko znanje i veštinu. Drveni razboji za tkanje, nastali u 15. veku, imaju najsloženiju i najsavršeniju konstrukciju od svih vrsta tadašnjih, a i kasnijih razboja. Ovu vrstu razboja ni danas ne mogu da zamene ni najsavremenije mašine, pa se brokat i dalje tka ručno, uz poštovanje tradicije koja se prenosi sa kolena na koleno.