Pripremila: Lidija Obradović

Juče se završio Festival proleća, za sve, pa i za mene, praznik kratak da se vidi, obidje i uživa u ambijentu, pejzažima i druženju sa bliskim osobama. Ja sam ove dane iskoristila da obidjem nekoliko atrakcija u okolini u kojoj živim i radim. Bila sam na Hramskom vašaru, kojem smo posvetili prošlu emisiju, i na pijaci cveća, u čajdžinicama i galerijama. Razmišljala sam koliko svaki deo Pekinga, ali i čitave Kine, ima neku svoju lepotu i specifičnost i sa nestrpljenjem sam očekivala koleginice koje su bile u svojim rodnim mestima, da mi preporuče šta bih svakako trebala da posetim kada bih došla kod njih u goste.

Za sve one koji dodju u Kinu veliki je izazov i iskušenje kojim se lepotama ove zemlje posvetiti. Svaki krajolik ima nešto što privlači pažnju, što treba videti, osetiti i doživeti.

Moje koleginice upravo su se vratile iz svojih rodnih mesta u kojima su bile tokom Praznika proleća koji se upravo juče završio. Te za njih kratke dane proveli su sa porodicama i dragim prijateljima. Ana je iz unutrašnjosti Mongolije, Vesna iz Čeng Dea, Mia iz Da Ćinga, a Jelena iz Guandžoa. Za svaku od njih imam samo jedno pitanje:

Kada bih imala samo jedan dan da boravim u njihovom rodnom gradu, gde bi me odvele, šta pokazale, koju hranu preporučile? I koliko bi mi vremena trebalo da dodjem do njih?

Ana

Vesna

Mia

Jelena

Protekle dane ja sam iskoristila da obidjem okolinu Pekinga u kojoj živim i radim. Bilo mi je to privlačnije nego da metroom odem do centra grada koji je udaljen samo 20 minuta vožnje. Nisam pogrešila.

Uputila sam se prema pijaci cveća. Petnaestak minuta laganog hoda pored malih, živopisnih prodavnica suvenira, kafića i poslastičarnica kojima sam teško odolela, brzo su prošli i ja sam se obrela u pravom carstvu mirisa, boja i lepote.

Pijaca cveća nalazi se u prizemlju dvospratne zgrade koja svojom spoljašnjošću ne otkriva kakve sve čari ima u sebi. Na prostoru velikom skoro kao fudbalsko igralište trgovci cvećem raskošno su izložili svoju robu, takmičeći se ko će ponuditi lepše, svežije i mirišljavije cvetove i biljke. Ljiljani, ruže, orhideje, gladiole, bele rade, zelene puzavice sa malim crvenim i belim laticama, tropske biljke u saksijama, trska i bršljen – sve se to stopilo u cvetne talase kroz koje se prolazi sa osmehom na licu. Pomislila sam, nema tog neraspoloženja i nervoze koju ovi mirisi i zelenilo ne mogu oterati. I zaista, ljudi koji su prolazili pored mene, pazarili ili samo kao i ja razgledali, bili su nasmejani i opušteni. Prijala mi je šetnja kroz te cvetne aleje, ali lepim doživljajima tu nije bio kraj.

Odmah iznad pijace cveća, na prvom spratu, ugnezdile su se čajdžinice, prodavnice čaja, čajnika, šolja za čaj i svega drugog potrebnog za uživanje u ovom napitku. Pijenje čaja u Kini je poseban ritual koji ima svoja pravila, a gotovo svaka vrsta čaja ima neku svoju specifičnost u načinu pripremanja i serviranja. Nisam mogla da odolim, kupila sam čajnik i čaj od ruže i jagode. Spremiću ga po uputstvima kolega kada mi dodju u goste.

I taman kada sam pomislila kako bi bilo dobro da u stanu na zidu imam neki kineski svitak, pogledala sam prema drugom spratu centra u kojem sam bila i ugledala niz galerija. To je tek bio istinski užitak. Majstori svog zanata, slikari, oni koji rame slike, umetnici koji prave skulpture i druge predmete od drveta – sa mirom, potpuno posvećeni onome što rade, sa uživanjem su nanosili boje na platno i strpljivo obradjivali plemenito drvo. I odavde sam ponela malu uspomenu – drveni stalak za čajnik.

Na povratku kući u suton, dok su se ulična svetla oko mene palila, razmišljala sam o kolegama koji su na putovanju, o njihovim utiscima i doživljajima..