Ova profesorka na Jejl univerzitetu zagovara zadržavanje tradicionalnih vrednosti u vaspitavanju i smatra ih veoma pozitivnim. Ona smatra da je upravo tu tajna uspeha kineske dece u poređenju sa njihovim vršnjacima iz zapadnih zemalja, a istovremeno i uspeha Kine u današnjem svetu.

Zapad u konkurenciji s Kinom gubi već u vrtiću, smatra Cai Meier, a ja se u potpunosti slažem sa njenim stavom. Kao dokaz za tu tvrdnju navodim primer mog deteta, koje je najpre pohađalo vrtić u našoj zemlji, a kad smo se preselile u Kinu moja devojčica je odmah po dolasku krenula sa kineskom decom u veliku grupu u vrtiću. U to vreme moja kći nije umela da kaže ni pet reči na kineskom jeziku, pa se u obdaništu vrlo teško uklapala sa decom, a još teže joj je padalo što je po svemu drugačija. Iz aviona sam videla njenu zlatnu kosicu među gomilom dečurlije sa crnom kosom. Još kad su učiteljice u obdaništu (ne tete, nego baš učiteljice) počele da zadaju zadaću iz kineskog, engleskog i matematike, to nam je postala prava noćna mora. Moje dete koje je volelo da uči odjednom je postalo prava jogunica, sa kojom sam se satima preganjala samo da napiše tri reda jednog kineskog znaka! Potrajalo je to mučenje nekoliko meseci, da bi se najzad ona uklopila u kineski sistem rada, koji odlikuje sistematičnost, organizacija i upornost. Trud se isplatio: prošle godine je na državnom takmičenju dobila pohvalu za svoj literarni rad napisan na kineskom jeziku.

Cai Meier je pripadnica druge generacije kineskih doseljenika u SAD. Pažnju američke, a potom i svetske javnosti privukla je iznoseći tezu da će u životu uspeti samo deca čiji roditelji primenjuju kineske metode vaspitavanja. Kineske metode ni po čemu se ne razlikuju od tradicionalnih metoda vaspitavanja dece koje se primenjuju u srpskom narodu, ali je naš problem to što je nemali broj Srba naprasno odlučio da sve što u sebi sadrži srpsku tradiciju treba promeniti i ''poboljšati'' evropskim sadržajima. Zbog toga su naša deca postala razmažena i osorna prema roditeljima. Cai Meier zastupa gledište da ne treba tolerisati dečje ispade, nego da im treba pokazati ko koga treba da sluša. Ovakav stav izazvao je žestoke rasprave u zapadnim zemljama, što nije pokolebalo ovu strogu i uspešnu majku. Ona u svojoj knjizi navodi primere iz vaspitavanja svoje dve ćerke, kojima je zabranjeno igranje igrica na kompjuteru ili spavanje kod drugara. Ucene i zastrašivanja takođe nisu strane ovoj majci-tigrici, ali u njenom slučaju ovakav pristup daje rezultate. Uostalom, budimo pošteni: ko od nas nije makar jednom detetu zapretio batinama ili oduzimanjem igračke ukoliko ne bude poslušno?!

Po objavljivanju knjige ''Borbeni poklič majke-tigrice'' na kineskoj televiziji je emitovano nekoliko emisija, čiji su gosti zastupali teze za i protiv strogog vaspitavanja dece. Mnogi stručnjaci tvrde da ovakve obrazovne metode odgovaraju realnosti kineskog društva, mada ima i drugačijih mišljenja.

Kina ima veliki broj stanovnika, konkurencija je žestoka, a odabir najboljih se obično obavlja testovima. Zbog toga učenici moraju naporno da uče, kako bi uspešno položili sve testove. Iako se oni koji smatraju da detetu treba pružiti veću slobodu kako bi se kod njega razvila kreativnost protive strogoj roditeljskoj kontroli, rezultati kineske dece koja nastave školovanje u inostranstvu pokazuju da ovaj metod daje pozitivne rezultate. U uporednoj PISA studiji o znanju učenika širom sveta, kineska deca su postigla odlične rezultate, pre svega na polju matematike, prirodnih nauka te čitanja i razumevanja tekstova.

Činjenica je da su kineska deca uskraćena za detinjstvo, za maštovitost i originalnost, za druženje sa vršnjacima i za igru. Poredeći način na koji srpska i kineska deca provode raspust, lako je primetiti da su naša deca potpuno rasterećena. Raspust u Kini počinje od 12. ili 13. jula i traje do 31. avgusta, ali ni na raspustu nema potpune slobode. Svaki učenik ima obavezu da završi gomilu domaćih zadataka, a u pojedinim školama učenici starijih razreda su u obavezi da odrade i jednu društveno-korisnu aktivnost. Upravo zbog toga što su mnogi roditelji bolećivi prema svojoj deci i ne žele da ih opterećuju više nego što moraju, deca iz Kine često su nesamostalna i teško donose odluke.

U zemljama zapadne Evrope i u Americi preovladava uverenje da deca treba da se razvijaju samostalno, a od malena im se nagoveštava da će se, čim odrastu, odvojiti od roditelja. Kineski način vaspitanja je u pogledu odvajanja od roditelja mnogo sličniji našem: deca ostaju sa roditeljima sve dok to žele, a najsrećnijom se smatra porodica u kojoj četiri generacije žive pod jednim krovom. Istovremeno, pred decu se od malih nogu postavljaju jasni ciljevi. Na taj način dete ne luta, roditelj je uvek tu da mu pomogne i da ga usmeri. Na taj način se otklanja nesigurnost i dete se kreće utabanim stazama. Ukoliko otkrije da su mu roditelji odabrali profesiju kojom ne želi da se bavi, uvek ima mogućnost preusmerenja.

Dok još traje raspust, porazmislite o tome kako su svoju decu odgajale naše bake i prabake, da li je u to vreme bilo ovoliko odrasle dece koja ne haju za svoje roditelje i za njihove savete ih je briga kao za lanjski sneg. Možda ne bi bilo loše da porazmislite o savetima koje je u svojoj knjizi iznela Cai Meier. Kao što reče ova spisateljica, ne bi Kina bila ovo što jeste danas da njihov način vaspitavanja dece ne daje dobre rezultate.