Kineska scenska umetnost obuhvata pevanje, igru, recitovanje i akrobacije, a u tome najstrožije zahteve ima opera kunću. Kako se vremena menjaju, tako je došlo i do velikih promena u oblastima scenarija, muzičkog izraza i glume, samo je opera kunću vekovima zadržala svoju autentičnost. Repertoar opere kunću je veoma sadržajan, a većina je nastala na osnovu drevnih poema. Zbog toga operu kunću zovu još i „ živim fosilom" književnosti. Treba pomenuti da je opera kunću nastala i stekla popularnost u vreme vladavine kinekih dinastija Ming i Ćing, u kojima je živeo veliki broj slavnih kineskih pesnika.
Muzika koja se čuje prilikom izvođenja opere kunću se izvodi na duvačkim, žičanim i udaračkim instrumentima. Prema nepotpunim statističkim podacima, repertoar kunću opere obuhvata više od hiljadu melodija, medju kojima je muzika za pesmu i igru iz drevne Kine, narodne pesme i pesme nacionalnih manjina.
Najveća karakteristika kunću umetnosti su prefinjenost pokreti, usavršena i skladna kombinacija pevanja i igre. U operi kunću igra je veoma značajan faktor za uspeh predstave. Ples koji se izvodi prilikom opere kunću je u stvari tradicionalna narodna igra i ples na dvoru.
Opera kunću je poznata kao prethodnica svih kineskih drama. Ona direktno utiče ne samo na pekinšku operu, već i na opere u provincijama Džeđijang, Sečuan, Guangdong, Hunan, Anhuej i druge lokalne opere. Kulturna vrednost opere kunću se najbolje odslikava kroz tri komponente: scenarij, muziku i glumu.
Na sceni u operi kunću se pojavljuju likovi: Šeng ( muška uloga), Dan „( ženska), Đin (šareno lice, takođe muška uloga), Čou ( muški ili ženski klovn)