Uobičajena slika predvečerja u Pekingu, bez obzira na klimatske prilike, su grupe muškaraca i žena koji ispred stambenih zgrada, na platoima ispred tržnih centara i u parkovima igraju uz zvuke popularne muzike koja dopire iz malih kasetofona i skromnog razglasa

Piše: Lidija Obradović

Večernje opuštanje i razgibavanje uz lake note nije samo vid komšijske zabave i kreativno ispunjavanje dokolice, već i način prevencije zdravlja. Gledajući ova raspoložena i nasmejana lica postaje jasna krilatica da je sa zdravim duhom i telo zdravije, bez obzira na životne okolnosti i svakodnevne poteškoće i probleme. Ali strancu postaje jasno i da je uvažavanje učenja tradicionalne kineske medicine, čiji je važan deo i fizička aktivnost, zapravo stil života koji se uči od malih nogu.

Postoje dva načina plesa, podjednako popularna i zastupljena: ples u paru i individualni ples u grupi. Parovi plešu na platoima u parkovima, ponekad i na omanjim stadionima unutar stambenih kvartova. Kada je vreme prijatno i bez kiše, njihova garderoba je nalik onoj kakva je primerena odlasku na igranku u neki elitni restoran, a u hladnim danima pleše se u kaputu, sa kapom, šalom i rukavicama. Kakvo god vreme bilo, lica plesača su ozarena dok tela uigranim pokretima prate taktove popularne, moderne kineske i strane muzike.

U grupama u kojima svako pleše za sebe, jedno pored drugog i u nekoliko paralelnih redova, uglavnom se nalaze žene. One plešu uz taktove mahom tradicionalne muzike, a u pokretima koji se ponavljaju odredjenim ritmom lako je prepoznati pokrete Tai Čia, tradicionalne veštine za održavanje vitalnosti tela i duha i Či Gonga, drevne veštine kojom se skladom pokreta i disanja postiže balans uma i tela. Tai Či i Či Gong posebno su omiljene medju sredovečnim i starijim osobama koje ih, sami ili u grupama, redovno upražnjavaju u jutarnjim časovima, takodje nezavisno od vremenskih prilika. Reč je o fizičko-mentalnim vežbama nastalim pre više od 2.000 godina popularnim i danas.