Uobičajena slika predvečerja u Pekingu, bez obzira na klimatske prilike, su grupe muškaraca i žena koji ispred stambenih zgrada, na platoima ispred tržnih centara i u parkovima igraju uz zvuke popularne muzike koja dopire iz malih kasetofona i skromnog razglasa

Piše: Lidija Obradović

Večernje opuštanje i razgibavanje uz lake note nije samo vid komšijske zabave i kreativno ispunjavanje dokolice, već i način prevencije zdravlja. Gledajući ova raspoložena i nasmejana lica postaje jasna krilatica da je sa zdravim duhom i telo zdravije, bez obzira na životne okolnosti i svakodnevne poteškoće i probleme. Ali strancu postaje jasno i da je uvažavanje učenja tradicionalne kineske medicine, čiji je važan deo i fizička aktivnost, zapravo stil života koji se uči od malih nogu.

Postoje dva načina plesa, podjednako popularna i zastupljena: ples u paru i individualni ples u grupi. Parovi plešu na platoima u parkovima, ponekad i na omanjim stadionima unutar stambenih kvartova. Kada je vreme prijatno i bez kiše, njihova garderoba je nalik onoj kakva je primerena odlasku na igranku u neki elitni restoran, a u hladnim danima pleše se u kaputu, sa kapom, šalom i rukavicama. Kakvo god vreme bilo, lica plesača su ozarena dok tela uigranim pokretima prate taktove popularne, moderne kineske i strane muzike.

U grupama u kojima svako pleše za sebe, jedno pored drugog i u nekoliko paralelnih redova, uglavnom se nalaze žene. One plešu uz taktove mahom tradicionalne muzike, a u pokretima koji se ponavljaju odredjenim ritmom lako je prepoznati pokrete Tai Čia, tradicionalne veštine za održavanje vitalnosti tela i duha i Či Gonga, drevne veštine kojom se skladom pokreta i disanja postiže balans uma i tela. Tai Či i Či Gong posebno su omiljene medju sredovečnim i starijim osobama koje ih, sami ili u grupama, redovno upražnjavaju u jutarnjim časovima, takodje nezavisno od vremenskih prilika. Reč je o fizičko-mentalnim vežbama nastalim pre više od 2.000 godina popularnim i danas.

Balans i ravnoteža

Svest o važnosti redovnih fizičkih aktivnosti deo je dnevne rutine i navika kojima se izlazi u susret čak u megapolisima kakav je Peking i mnogi gradovi poput njega. Gde god za to postoji mesto – zelena površina pored trotoara, skver izmedju zgrada ili maleni park, postavljene su sprave za vežbanje. Gotovo uvek, naročito ujutru i uveče, pored njih se mogu videti vežbači. Najčešća slika su bake i deke sa unucima, ali nije redak slučaj da se vide i mladi, zaposleni ljudi koji u pauzama za ručak ili izmedju dva poslovna sastanka, odvoje nekoliko minuta za telesno opuštanje i oslobadjanje od napetosti i stresa.

Praksa je i da zaposleni u restoranima, frizerskim salonima, agencijama, oni iz kancelarija, pa iz iz fitnes centara kojih takodje ima dosta, barem jednom dnevno izadju ispred prostorija u kojima rade i zajedno plešu, vuku konopac, igraju bagminton... Isto je i sa decom u školama – izmedju školskih časova postoji vreme za fizičku relaksaciju.

Kako kaže jedan od lekara tradicionalne medicine, drevni ljudi koji su osmislili Tai Či i druge sisteme vezbi možda nisu shvatali vezu izmedju kretanja tela i mentalnih aktivnosti, ali su imali iskustvo da im ove vežbe prijaju, čine ih krepkijim i donose osećaj unutrašnjeg balansa.

Balans i ravnoteža – dve su važne postavke tradicionalne kineske medicine, najstarijem medicinskom sistemu u svetu koji se u kontinuitetu praktikuje vekovima. Ovaj složen i precizam sistem zdravstvene zaštite obuhvata herbalnu medicinu, akupunkturu i zdrav način ishrane, vežbanje, masaže, boravak na čistom vazduhu, metode opuštanja i pozitivnog razmišljanja, što je i savremeni koncept zdravog životnog stila i očuvanja zdravlja.

Između neba i zemlje

Centralni pojmovi u kineskoj filozofiji, u poimanju sveta i života, u tumačenju složenih odnosa čoveka i prirode, pa i u tumačenju zdravlja su Jang – simbol neba, energije, vremena i zemlje i Jin – simbol materije i prostora. Svako biće je nerazdvojni deo kosmosa i svi zakoni koji važe za spoljašnji svet, važe i za čoveka koji je kosmos u malom, istovremeno i Jin i Jang. Iako suprotni, Jin i Jang su komplementarni, tesno povezani, bitno utiču jedno na drugo i samo njihova medjusobna ravnoteža omogućava čovekovo postojanje.

Međuzavisnost i uslovljenost Jina i Janga oslikava se u danu i noći, pozitivnom i negativnom, brzom i sporom, vrućem i hladnom, muškom i ženskom... u svemu onome što se može nazvati jedinstvom suprotnosti. Jin i Jang su dva pola energije Ći koja stvara život.

Kada je o ljudskom organizmu reč, ako se poremeti unutrašnja ravnoteža Jin i Jang energije javlja se slabost, pa i bolest organizma. Zbog toga lekari tradicionalne medicine bolesti i bolesna stanja objašnjavaju neravnotežom Jina i Janga, odnosno pojmom praznine – nedostatkom odbrambene energije, i pojmom punoće – viškom energije koja škodi organizmu. Zato se u tradicionalnoj kineskoj medicini odredjuje tip poremećaja energetske ravnoteže, a ne dijagnoza bolesti kako smo mi navikli.

Kada je o organima reč, Jin organi su jetra, srce, krvotok, slezina, pluća, bubrezi i mozak. Jang organi su žučna kesa, tanko crevo, želudac, debelo crevo, bešika, materica i testisi.

Temeljena na taoističkoj filozofiji, tradicionalna kineska medicina bazirana je na učenju da je čovek prvenstveno energetsko biće, a ljudsko telo posmatra kao mali univerzum sa nizom medjusobno povezanih sistema. Zdravi smo i vitalni kada su sistemi u ravnoteži i harmoniji, a harmoničan rad organa omogućava vitalna, životna energija Ći. Ona se stvara udruženim radom pluća, slezine, želuca s jedne, i vazduha, hrane i vode sa druge strane. Ći delom čini i energija nasleđena od roditelja.

Harmonija donosi zdravlje

Jin i Jang su dva pola energije Ći. U ljudskom organizmu stalno su u pokretu, menjaju se, pretapaju jedna u drugu i neprestano se smenjuju. Protok energija Jin i Jang odvija se kroz komunikacione kanale – meridijane, koji su medjusobno zavisni, ali i povezani sa pojedinim organima, površinom kože i spoljašnjim svetom i ogledalo su stanja i funkcionisanja organa kojem pripadaju.

Svaki organ i funkcija organa imaju svoj meridijan, a ukupno ih je 14. Kružeći kroz meridijane strogo odredjenim redom, energija 50 puta prođe kroz čitav organizam tokom 24 sata. Ako na tom putu naiđe na prepreke i blokade, organizam više nije u ravnoteži, odnosno u zdravom stanju.

Energija života

Strujanje energija odigrava se na odredjenom lancu medjusobno povezanih tačaka na telu koje su poredjane u vertikalnim linijama. Kao što ni tok reke nije svuda isti, tako je i energetska reka čoveka različita po svojoj snazi i osobinama. Mesta na meridijanima na kojima je energija čista i snažna nazivaju se akupunkturne tačke. Ima ih 365 na telu i rasporedjene su od glave do stopala. Budući da su na koži, preko ovih tačaka može da se utiče na rad organa, tako i na očuvanje zdravlja, sprečavanje i lečenje bolesti.

Cilj tradicionalne kineske medicine je da zadrži i održi u ravnoteži energije Jin i Jang kako bi se izbegla bolest. A ako se neravnoteža ipak pojavi, zadatak lekara je da prouči energiju pacijenta, odnosno razne manifestacije te energije u organizmu i da je povrati u skladan balans.

Pregledi bez aparata, lečenje bezbolno

Kineska tradicinalna medicina je karakteristična po tome što se svi pregledi rade bez korišćenja bilo kakve aparature i uredjaja, a dijagnostičke metode koje koriste lekari pružaju veoma precizne podatke o stanju organizma i uzrocima zdravstvenih problema

Postoji nekoliko nivoa pregleda:

Uzimanje anamneze postavljanjem pitanja: iskusan lekar može adekvatnim pitanjima brzo da dodje do osnovnih podataka za prelimirano postavljanje dijagnoze.

Postavljanje dijagnoze na osnovu pulsa: postoji 28 karakteristika pulsa (frekvencija, ritam, jačina…) na osnovu čega se može postaviti dijagnoza.

Pregled dodirima prstiju odredjenih regija i zona, jer se na koži reflektuje stanje unutrašnjih organa i njihovog rada.

Kada je o lečenju reč, postoje dve osnove vrste terapije – unutrašnja i spoljašnja.

Unutrašnji oblik terapije podrazumeva primenu tradicionalnih metoda lečenja biljkama i njenim kombinacijama sa mineralima i upotreba odredjenih namirnica u ishrani.

Spoljašnji vid terapije obuhvata akupunkturu, terapiju rana i kostiju i moksibustiju (korišćenje ventuza za postizanje lokalnog zagrevanja i aromatizacije). U ovaj vid lečenja spada i puštanje krvi na akupunkturnim tačkama u mikrokoličinama, masaža – akupresura, tuina terapija i hirurgija koja se ograničava samo na lečenje rana, kožnih bolesti i trauma.