Zbog guste mreže kanala i jezera nazivaju ga Venecijom Azije, iako bi suprotno možda bilo prikladnije
Branko Žujović
Čim smo stigli, rekli su nam da je Sudžou Venecija Azije. Grad od oko jedanaest miliona stanovnika podignut je na živopisnoj mreži kanala i jezera. Ova kineska metropola zbratimljena je sa pomenutim italijanskim gradom, za koji, opet, kažu da je bio Njujork Srednjeg veka.
Rođen sam u zemlji u kojoj je sve značajnije bilo replika u pokušaju. Leskovac je bio srpski Mančester, Oliver Mandić srpski Boj Džordž, Matija Ban srpski Šekspir, Milić od Mačve srpski Salvador Dali, fudbalska reprezentacija, bez značajnijeg činjeničnog uporišta, evropski Brazil, a Novi Sad srpska Atina. Najveći stadion prozvan je "Marakana", po poznatijem stadionu u Rio Dežaneiru. Lion je još uvek naselje u Beogradu, a Šangaj na obodu Novog Sada.
Ne volim tu vrstu poređenja na prvi pogled. Prostiru se površno, naširoko, a saopštavaju malo. Najlakše i prečesto obmanjuju.
Da li zbog lika Kanjoša Macedonovića iz pripovesti Stefana Mitrova Ljubiše ili drugih, nespornih istorijskih činjenica, tek smatram da od Venecije ne bi ostalo ništa, sem skromne jadranske lagune na kojoj je izgrađena i nešto gondola, kada bi svaki od okolnih naroda iz njenih istorijskih temelja i riznica uzeo ono što mu pripada.
Priča o Sudžou potpuno je drugačija. To je pripovest o eknomskoj ekspanziji bez presedana izvan Kine. Stoga bi danas uputnije bilo reći da je Venecija Sudžou Evrope.
Sudžou u brojkama
Po bruto domaćem proizvodu (BDP), Sudžou je među prvih šest kineskih gradova. U provinciji Đangsu ubedljivo je prvi. Godine 2012. BDP grada iznosio je 1.201,165 milijardi juana (bilion dvesta jednu milijardu i sto šezdeset pet miliona).
Zahvaljujući pomenutim kanalima, jezerima, specifičnim restoranima, bogatom nasleđu i dobroj organizaciji prihodi od turizma 2012. godine iznosili su 137,6 milijardi juana, uz godišnji rast od čak 15,1 odsto. Broj gostiju grada premašio je 3,2 miliona.
Marko Polo i „Ptičje gnezdo" Sudžoa
Za razliku od mog kolege Tomasa Fulera iz Njujork tajmsa, koji je 1994. godine objavio reportažu iz Sudžoa pod naslovom „Svila, kanali i Marko Polo", dvadeset godina kasnije manje sam se zanimao siromašnim stanovnicima, koji u njegovoj reportaži žive od izrade zamki za pacove i prodaje polovnih delova za bicikle. Ne zato što siromaštva u Kini više nema, već zato što ga je iz godine u godinu znatno manje. Uostalom, Fuler i ja tragali smo za pričama koje nas zanimaju u različitim vremenima, a Kina 2014. više nije bila ista kao 1994. godine.
Otišao sam do gigantskog izložbenog centra, koji je projektovao arhitektonski dvojac Žak Hercog – Pjer de Meron. Oni su osmislili i projektovali stadion „Ptičje gnezdo" u Pekingu. Njihov arhitektonski rukopis ostao je isti i u Sudžou: impresivna fasada od neobične, u ovom slučaju nešto sitnije betonske čipke. Spolja gledano, izložbeni centar u Sudžou je mlađi brat pekinškog stadiona, ali za njega skoro niko ne zna. Za ovaj objekat slobodno se može reći da živi u senci popularnosti starijeg brata.
Sa travnjaka, koji se pruža do obale jezera, u daljini se preko vode vidi oblakoder, čija se gradnja upravo završavala i koji neodoljivo podseća na uspravljene muške pantalone. Savremena arhitektura kao da voli da izaziva maštu posmatrača. Da pomenem samo poslovni centar u Šangaju, nazvan „otvarač za pivo" ili zgradu Centralne kineske televizije koju mnogi vide kao osobu koja sedi.
Da li je Marko Polo bio u Sudžou?
Pa ipak, Fulerova i moja priča srele su se u ličnosti Marka Pola, koji je Sudžou opisao kao grad sa šest hiljada mostova od kamena, takvih da bi dve galije mogle lako da prođu ispod njih.
Prema priči Marka Pola, on je u Sudžou boravio 1276. godine. Mnogi, međutim, ne sumnjaju samo u njegov boravak u ovom gradu, već i u boravak u Kini uopšte.
U njegovim ispovestima nema pomena Velikom kineskom zidu. Uprkos dugim putovanjima po Kini, on nije naučio kineski jezik. Nije pomenuo neke od svakodnevnih predmeta koje Kinezi upotrebljavju. Njegovo ime se, uostalom, ne pominje u Analima carstva („Yuan Shih"), gde su popisani svi stranci koji su boravili u Kini, čak i oni znatno manje važni od njega. Veliko je stoga pitanje da li je Marko Polo bio u Sudžou, a još veće je da li smo Tomas Fuler i ja bili u istom gradu.
Nekoliko sati proveo sam obilazeći Fulerovim tragom stari, tradicionalni deo grada na kanalima. Nigde nisam pronašao ni jednog siromaha koji spravlja zamke za pacove. Svuda oko mene bile su brodice koje su se komotno mimoilazile ispod mostova.
Marko Polo sa „Njujork tajmsom" u rukama se osmehnu.
