Možda na početku ove reportaže dužan sam da uputim upozorenje da ona neće biti u svim onim klasičnim formama na koje ste navikli, tako da ako ste formalista novinarstva, kao i u bilo kom drugom smislu, odmah prekinite čitanje. Za one koji žele da čitaju nastaviću svoju priču.

Ovo će možda, ali možda u trenutku zazvučati kao kliše, kada kažem da sam na prvi susret na indonežanskom tlu ostao zatečen, ali bukvalno.

Verovatno ste svi imali prilike da putujete i da se susretnete sa onim namrgođenim facama iz Emigrantskog odeljenja raznih aerodroma i država, e pa u Indoneziji to nije slučaj. Tu me je sačekala jedna nasmejana gosopođa, a možda i gospođica srednjih godina, poželevši mi dobrodošlicu na ostrvo Bali, odmah naglasivši da mi 9 dana ostanka neće biti dovoljno za sve što Bali pruža. Osim momenta njenog nasmejanog lica i ljubaznosti koju mi je pružila, o moj Bože koliko je imala pravo i u svojoj izjavi. Ja naravno nisam toga bio svestan, da će mi tih 9 dana tek probuditi želju da tu dođem ponovo i upijem sve što Bali pruža, a u šta sam sada posle ovog puta sasvim siguran.

U njenu tvrdnju me je uverio već naredni korak, odnosno iskorak u raskošni ali jedinstveni, poluotvoreni aerodromski hol, gde su svi oni taksi vozači odmah pohrlili sa osmesima na licima ka pridošlim turistima još jednog avionskog leta.

Nakon vožnje i munjevitog otpremanja stvari u hotelu, pohrlio sam na plažu da što pre osetim šta to svi toliko hvale kada je Bali u pitanju, a iskreno gonila me i želja da vidim da li je to zaista tako kako svi po medijima pišu i veličaju. Oh, kako sam se iznenadio! Nego kako, nego je tako.

Konačno sam mogao i uživo da osetim onaj pesak pod nogama, zapljuskivanje ogromnih okeanskih talasa, miris okeana i vetar u kosi, e sad, nije neka duga kosa, ali ipak vetar se igra, ne bira. Neko će pomisliti sada kakav idiot, ali stavite se u situaciju koliko ste puta na televiziji gledali glavne glumce kako šetkaju plažom dok im voda zapljuskuje noge, ili bar ako niste pročitali, ono ste videli fotografije na naslovnicama ljubavnih romana, kako u rukama persone nose svoju obuću dok im se vetar igra sa raskopčanom košuljom, e tako je bilo i sa mnom. I ja sam konačno postao glavni lik neke romantične komedije, ili bar imam svoju naslovnicu, bar u pogledu koji se pruža ispred i oko mene.

Sve u svemu, nakon prvog talasa zadovoljstva, čitavih devet dana boravka doživljavao sam redom sve više i više prijatnih iskustava. Prvo bih počeo, opet, sa ljubaznošću Indonežana. Ne postoji mesto, počev od hotela u kome sam odseo, preko restorana, barova, pa do onih ljudi koji ti nešto nude na prodaju i pokušavaju da te ubede da je baš njihova marama prava i autentičnija od koleginicine, i da baš nju treba da kupiš, a da to ne rade sa nekim sebi sopstvenim šarmom i tolikom ljubaznošću da se čovek prosto oseti nepristojno.

Znam, a to su mi mnogi već napomenuli, da su oni turističko mesto i da se trude jer im mi tu na kraju krajeva ostavljamo pare, ali molim vas, pa putovao sam. Ima još mnogo turističkih mesta gde nisu ni upola tako šarmantni i ljubazni i to nije to u pitanju. Mislim da je jednostavno takva njihova kultura. A možda sam i ja bio željan pažnje, a oni odlični procenitelji osetili, ali bilo kako bilo, osvojili su me. Šta više, imaju me za ceo život.

Pokušao sam, a uvek se vraćam ljubaznoj dami sa aerodroma, pa zato i kažem pokušao, da pokupim sve što Bali pruža. Išao sam na rafting planinskom rekom, jahao sam slonove, poigravao se, zapravo više iščikavao majmune u njihovoj šumi, šetao pirinčanim poljima na obroncima brojnih ostrvskih brdašaca, pio čuvenu Luvak kafu, nastalu od izmeta životinje koju zovu mačkom, mada meni više liči na odličan i veoma zanimljiv proizvod ljubavi rakuna i mačke, ali to je moje lično zapažanje. Kako bilo, hvala joj, jer nije džabe Džek Nikolson nahvalio kafu u jednom od filmova. A zahvaljuju mu se i proizvođači navodeći da je baš taj film i učinio da mnogi od njih sa malim ulaganjemi skromnom proizvodnjom prehrane porodicu.

Kao i svaki turista, nisam zaobišao ni posete najpoznatijim hramovima Balija, pa sam tako i ispratio još jedno Sunčevo uranjanje u okean na možda najlepšem, pa po svetskim medijima, mestu za posmatranje zalaska Sunca, hramu Tanah Lot. Moram priznati, da meni kao ljubitelju modernog i urbanog, mnogo je lepši onaj zalazak sunca posmatran uz koktel u ruci iz „infinity" bazena modernog Beach kluba, Poteto Head u Seminjaku. Kažem, to sam opet samo ja, modernista i urbanista, a mnogi moji prijatelji kažu i hedonista, ja samo slegnem ramenima i pokušam slatko da se nasmešim. I šta htedoh reći, htedoh nabrojati šta sam sve radio da bih upio što više od Balija, ali.... ne. Nisam uspeo sve.

O damo sa aerodroma, gde si da ti kažem da si itekako bila u pravu! Ali ne staj na muku narednom turisti, pusti ga da živi u zabludi da je doživeo Bali baš na najbolji mogući način, i da je od svog odmora i posete tvom preslatkom i kako Srbi sad vole da koriste izraz pre, predobrom ostrvu izvukao maksimum. Lakše će mu biti kad bude odlazio.

Ne brinem se puno, jer sam još tokom sredine odmora rešio da se ponovo, ako je ikako moguće što pre, vratim pa sam se prepustio divnim momentima uživanja u SPA i tretmanima masaže sa raznoraznim kremama iz domaće radinosti, ispijanju pića u vodenom baru i plutanju u omiljenoj mi „špageti fotelji" okružen raznim statuama i fontanama oko bazena i njihovom žuborenju vode s jedne, i savršeno zvezdanom nebu sa druge strane.

Nakon svega, puta, boravka i mog očajnog, ali neminovnog povratka kući, u glavi mi se samo vrte reči moje nove prijateljice iz Klivlenda, divna Suzan, a koju sam sreo i upoznao baš na Baliju, „Bali te osvoji, ili te nikada više ne privuče. Nema sredine."

Razmišljam, o draga, mene je definitivno osvojio.