Jao i Šun su carevi iz najstarijih kineskih legendi. U proteklih više od dve hiljade godina, kineski istoričari svih generacija su, kad god se govorilo o mitovima i legendama, obavezno pominjali careve Jao i Šun, tj. doba u kojem su oni živeli, a koje je bilo početak drevne kineske civilizacije. U brojnim starim knjigama i zapisima, priče o carevima Jao i Šun su veoma važan sadržaj i one su duboko uticale na kinesku tradicionalnu kulturu.

Jao je bio plemenski lider na kraju kineskog prvobitnog društva i predstavnik izvorne kulture kineskog naroda. Prema legendama, on je potomak pretka kineskog naroda - cara Huanga. Bio je pametan i dobrodušan i veoma poštovan. Legende kažu da je za lidera plemena izabran kada je imao šesnaest godina. Pleme Jao je živelo u blizini grada Baoding u severnoj kineskoj provinciji Hebei. On se sa drugim plemenima u tom području zajedno suprotstavio agresiji plemena Dongji i najzad je prisjedinio ova plemena u svoje. Uz povećanje snage njegovog plemena, postao je lider plemenske unije i stoga su ga potomci zvali carem Jao.

Car Jao je slovio kao primer izuzetnog vladara. Bio je marljiv i pravedan. Visoko je cenio predloge svojih ministara, često je proveravao rad zvaničnika, nagradjivao dobre, a kažnjavao loše. Izradio je kalendarski sistem i njegovi podanici su znali koje poljoprivredne radove da obavljaju u skladu sa promenama godišnjih doba. Stoga su drevni Kinezi smatrali doba cara Jaoa razdobljem u kojem je poljoprivredna kultura mnogo unapredjena. Pridavao je mnogo pažnje konsultacijama sa drugim plemenima i naučio pripadnike svoga naroda da žive u harmoniji sa pripadnicima drugih plemena.

Uspostavio je društveni sistem i time su prvobitna plemena dobila izvorni oblik države. On je usavršio sistem odnosa porodice i plemena tako da su ljudi «iste krvi» dobili ista prezimena i na taj način je kvalitet populacije u velikoj meri povećan. Car Jao je svoju državu podelio na 9 pokrajina i odredio guvernere da njima upravljaju. U toku nekoliko hiljada godina, tih "9 pokrajina" je postalo drugo ime naše otadžbine.

Kada je navršio 70 godina vladavine car Jao je odlučio da preda svoj presto sposobnom licu.

Kako je zapisano, zahtevao je od svojih guvernera da mu preporuče sposobne ljude ne obazirući se na njihov društveni rang. Svi oni su mu preporučili jednog siromaha iz građanskog staleža po imenu Šun. Šunovi roditelji su bili strogi prema njemu, a braća veoma osiona, ali Šun je ipak uspevao da sa njima živi u slozi. Zato su ljudi smatrali da bi on mogao da bude dobar vladar i da dobro upravlja zemljom. Car Jao ga je na razne načine proverio i došao do uverenja da Šun zaista ima talenat za upravljanje. Tri godine kasnije, predao je presto njemu, a ne svom sinu Dandžu.

Posle stupanja na presto, Šun je nastavio da razvija demokratsku politiku Jaoa. Izradio je kompletan sistem etikecije i krivičnog prava i imenovao je veliki broj visokih službenika koji su bili zaduženi za državne, privredne, pravosudne i poslove prosvete, zanatstva i muzike i tako formirao kompletan državni sistem.

Razvijajući poljoprivredu, izgradio je čitav sistem uključivanja talentovanih ljudi u proizvodnju. Za vreme njegove vladavine, poljoprivredna i industrijska tehnika su u velikoj meri unapredjeni. U upravljanju državom, služio je kao primer svim svojim podanicima i sa njima zajedno uživao sreću i podnosio sve nesreće. On je takođe sproveo niz povoljinih socijalnih i privrednih mera pa stoga možemo da kažemo da su u njegovo doba podanici dobro živeli i da je u oblasti politike, proizvodnje i umetnosti postignuto mnogo uspeha. Kada je reč o izboru naslednika, Šun je na isti način kao Jao predao svoj presto. Na osnovu izuzetnih sposobnosti izabrao je podanika po imenu Ju i prepustio mu vladavinu.

U dugoj feudalnoj istoriji Kine, presto su nasledjivali sinovi careva, ali su carevi Jao i Šun predali svoje prestole onima sa kojima nisu bili u krvnoj vezi, ali su imali izuzetne sposobnosti. U narednih nekoliko hiljada godina, priče o njima su prenošene iz generacije u generaciju. Te legende i predanja o carevima Jao i Šun su postale važna gradja za proučavanje drevne kineske kulture.