Pregled tibetske medicine

Tibetska medicina je kao deo kineske medicine postepeno formirana. Primenjuje se tamo gde žive Tibetanci, kao što su Tibet, Ćinghai, Sičuan i Gansu. Ona je uveliko korišćena i u Indiji i Nepalu.

Tibetska medicina je nastala u Ćinghaisko-tibetskoj visoravni na jugozapadu Kine, ima jasne i specifične karakteristike. Ćinghaisko-tibetska visoravan se nalazi na ledenoj zoni. Loš transport čini ga nepristupačnim u povezivanju sa spoljnim svetom. Pošto tamo raste mali izbor biljaka i životinja, najveći deo lekovitih sastojaka u tibetskoj medicini se dobija od hladno-otpornih biljaka i životinja koje rastu u visokim planinama gde nema dovoljno kiseonika.

Osnovna teorija tibetske medicine

Tibetska medicina je tokom duge kliničke prakse postepeno formirala svoje karakteristike.

Teorija Sanjin

Saglasno ovoj teoriji, u čovekovom telu ima tri faktora, to su"long", "ćiba" i "peigen", sedam tvari, to su: esencija hrane, krv, meso, mast, kost, srž i sperma i najzad tri sekreta, to su: moraća, izmet i znoj. Tri faktora odlučuju o promenama sedam tvari i tri sekreta. Oni su u normalnim slučajevima balansirani, nalaze se u koegzistenciji i zavisni jedan od drugog. Kad "long", "ćiba" ili "peigen" odnosno jedan ili više faktora u telu deluje prejako ili preslabo, čovek se razboli zbog tog poremećaja u faktorima. Prema tome, lečenje se sastoji u njihovom vraćanju u normalno odnosno harmonično stanje.

Pojam "long" se odnosi na snagu pokreta, nešto slično pojmu "vitalnost" u tradicionalnoj kineskoj medicini, samo je poslednji širi. "Ćiba" se prevodi u " vatru " u kineskoj medicini, pojam je takođe širi. "Ćiba" održava normalnu čovekovu temperaturu i stomak. "Peigen" je nešto slično sluzi, pojam je isto širi, odnosi se na sve vrste tečnosti u čovekovom telu.

Saglasno tibetskoj medicinskoj teoriji, nebalansiran odnos u faktorima "long", "ćiba" i "peigen" utiče na čovekovo zdravlje, prema tome cilj lečenja je da ih vrati u hramoniju ukoliko neki faktor deluje prejako ili preslabo.

Anatomija i fiziologija

Tibetanci imaju duboko shvatanje čovekove anatomije i fiziologije. Prema tibeskoj medicini čovekovo telo ima sledećih pet glavnih unutrašnjih organa: srce, jetru, slezinu, pluća i bubreg, a takođe sledećih šest sporednih unutrašnjih organa: stomak, žuč, tri utrobne šupljine, malo crevo, veliko crevo i bešiku. U drevno vreme tibetski lečnici su uzeli odnos feudalne monarhije za metaforu u opisivanju funkcija unutrašnjih organa. Na primer, srce u čoveku je ličilo na kralja koji je sedeo u centru, pluća su radila nešto slično kao ministri, jetra i slezina su bile kraljeve konkubine, a bubreg ličio na kičmu, itd.

Sve to pokazuje da su drevni tibetski lečnici već prilično znali o čovekovom telu.

Specijalne terapije u tibetskoj medicini

Emetična terapija

Prilikom emetične terapije, pacijenti treba da uzimaju lekove da izazovu povraćanje. Ova terapija se primenjuje u slučaju kada pacijent ima u stomaku previše hrane ili kada je nešto pogrešno ili otrovno jeo. Zbog moguće kontraindikacije, za stare, fizički slabe, trudnice i decu, to nije preporučiva terapija. Ukoliko se pacijent već otrovao dugo, ova terapija takođe nije preporučiva , jer je moguće da je otrov već izbačen iz tela.

Banjska terapija

Banjska terapija u tibetantskoj medicini je veoma karakteristična. U ovoj terapiji često su koriščene sumporna banja, banja sa osušenim izmetom podvrste miša Trogopterus xanthipes, kao i krečnjačka banja. Svaka banja deluje na određene bolesti.

Banjska terapija je podesna za lečenje vrućih bolesti, radi na isterivanju vrućine iz mišića i kostiju.

Preporučuje se i lečenje u zavoju, što podrazumeva stavljanje kesice lekovitih sastojaka prethodno skuvanih ili zagrejanih, na obolele delove čoveka.