Kineski herbalni lekovi su pozvani da sprečavaju, dijagnosticiraju i leče bolesti. To su lekovi spravljeni uglavnom od prirodnih lekovitih sastojaka i njihovih prerađevina biljnog, životinjskog i mineralnog porekla, a takođe i od hemijskih i bioloških materija. Otkrivanje i primena kineskih herbalnih lekova imaju istoriju od hiljadu godina. Sam termin "kineski herbalni lekovi" ili na prosto"kineski lek"pojavio se jedino kada se u Kinu uvela zapadna medicina, radi razlikovanja jedan od drugog.

Istorija kineskih herbalnih lekova

U Kini je zabeležena legenda da je čovek po imenu Šen Nong

probao 100 vrsta trava u isto vreme i zatim se otrovao. Ova legenda pokazuje koliko je bilo teško da drevni Kinezi dođu do otkrivanja lekova.

Još u vrlo davno doba, od kraja 22. veka pre naše ere do 256. g. pre naše ere, u Kini su se pojavile lekovita rakija i lekovit napitak. U knjizi pesama (ili Ši Đing) u dinastiji Džou (11.vek pre n.e –771. pre n.e) već je zabeleženo nešto o lekovima. Ovo je postojeća najstarija beleška o drevnoj kineskoj medicini. Postojeća najstarija knjiga o kineskoj medicinskoj teoriji je Nei Đing, zastupa koncepcije" ohlađenja pacijenta ako ima povišenu temperaturu i obratno","pet ukusa odlazi svako u predviđeni deo tela"i "ako unutrašnji organi boluju, preporučuju se ili krepljenje ili pražnjenje". Nei Đing je udario temelj kineskoj medicinskoj teoriji.

Postojeća najstarija knjiga o kineskoj herbalnoj medicini je Šen Nong Ben Cao Đing (Ben znači korenje i Cao znači izdanak), sastavljen u dinastijama Ćin i Han (221. pre n.e.-220. n.e.) na osnovi radova dotadašnjih medicinskih stručnjaka koji su sakupili mnoge lekovite sastojke. Knjiga je upisala 365 vrsta lekova, neki od njih se još uvek koriste u savremenoj kliničkoj praksi. Ona označava prvobitno formiranje kineske farmakologije.

U dinastiji Tang (618 –907) burni privredni napredak se pozitivno ogledao u kineskoj medicini. Vlada dinastije Tang je sastavila knjigu Tang Ben Cao, koja je postojeća najstarija farmakopeja u svetu. U ovu knjigu je svrstano 850 vrsta lekovitih biljaka popraćenih slikama, time je kineska medicina još više pojačana.

U dinastiji Ming (1368 - 1644), stručnjak za herbalne lekove Li Šidžen proveo je 27 godina u sastavljanju knjige Compendium of Materia medica ( ili Ben Cao Gang Mu ). Ovo je bila najobimnija knjiga herbalnih lekova u kineskoj istoriji jer je zabeležila rekordnih 1892 vrsta herbalnih lekova.

Od proglašenja nove Kine 1949. mnogi istraživači su radili na raznim poljima kao što su botanika, nauka za identifikaciju, hemija, farmakologija i klinička medicina. Ova istraživanja su ponudila naučnu osnovu za identifikovanje izvora i autentičnosti herbalnh lekova, a takođe i njihovog funkcionisanja. Kasnije je bilo pokrenuto istraživanje izvora lekovitih sastojaka širom zemlje. Na toj osnovi je sastavljena farmakopejska knjiga Džongjaodži (Zhong Yao Zhi ) u 1961. Godine 1977, publikovana je Farmakopeja herbalnih lekova koja je stavila u registar rekordnih 5767 vrsta herbalnih lekova. Šta više, štampane su brojne stručne knjige, traktati, novine i časopisi o kineskoj medicini. Stvorene su naučne institucije, prosvetne ustanove i fabrike kineskih herbalnih lekova.

Prirodni rezursi kineskih herbalnih lekova

Prostrana Kina sa složenim geografskim i različitim klimatskim uslovima nudi raznovrsne eko-sredine što omogućuje rast velikog izbora flore. Sada Kina koristi 8000 vrsta herbalnih lekova, od njih 600 vrsta u najčešćoj upotrebi. Kina po vrstama i količinama korišćenih herbalnih lekova, prva je zemlja u svetu. Kineski herbalni lekovi uživaju veliki ugled. Kina njima ne samo što zadovoljava domaće potrebe, već i izvozi u 80 zemalja.

Primena kineske herbalnih lekova

Primena kineskih herbalnih lekova ima milenijumsku istoriju. Ona je imala značajnu ulogu u životnom produžavanju kineske nacije. U kineskoj medicinskoj teoriji i praktičnim iskustvima se odražava i karakteristika kineske kulture. Najveći lekoviti sastojci su prirodnog porekla, nemaju ili imaju sasvim malo negativne posledice. Različiti sastojci u leku su lepo kompletirani, te omogućavaju lečenje raznih bolesti. Lekovi se spravljaju od raznovrsnih sastojaka po određenim proporcijama posle njihovog prethodnog prepariranja, zato mogu da leče i komplikovane bolesti a uz minimalne negativne posledice.

Primena kineskih herbalnih lekova je bazirana na svojoj teoretskoj osnovi i na delovanju leka na čoveka. Lekovitost sastojaka u herbalnom leku odlučuje dejstvo samog leka, koji se inače deli uglavnom na četiri karaktera i pet ukusa. Da bi primenili herbalni lek uzročno, bezbedno i efektivno, lečnici moraju da znaju koji su sastojci potrebni, njihovu moguću kontraindikaciju, dozu i način upotrebe. Kad govorimo o kontraindikacijama, to su kontraindikacije među lekovitim sastojcima, kontraindikacije zbog trudnoće, hrane i bolesti. U lekarskom doziranje spadaju ne samo svakodnevna doza, već i proporcije propisanih lekovitih sastojaka u receptu.

Budući trend kineskih herbalnih lekova

Kina će u budućnosti nastavljati sadašnji put proizvodnje herbalnih lekova, a u isto vreme posvetiti još veću pažnju odgajenju boljih sorta lekovitog bilja, koristeći novu tehniku kao što su izotop i bioinženjering. U isto vreme Kina će pojaćati kultiviranje masovno korišćenih lekovitih biljaka, kao što su Glycyrrhiza uralensis (gospino bilje), Scutellaria baicalensis ( šišak ) i Bupleurum chinense. Kina će takođe kultivirati i dvadesetak uvoznih lekovitih biljaka. Pojačano će raditi da spreči degeraciju biljnog semenja i otkriti nove lekovite resurse.