Not Found!(404)

Harbin-Kristalni dodir Rusije i Kine u ledu
2014-09-16 16:28:38 cri

PripremioBranko Žujović

O zapadnjaku koji je razumeo novozavetno putovanje Nikolaja II i sasvim neobičnom gradu na rubovima dve kulture

Harbin označava mesto za sušenje ribolovačkih mreža. Zimi, to je užasno hladan grad. Mraz se tamo lepi na obraze, pogled i misli.

Kraj decembra, minus trideset dva. Jedan trgovac pred nama prosipa bokal vode i ona se u sledećem trenu pretvara u ploču leda na trotoaru. Dragocena lekcija o postojanosti.

Ali, kada je vreme mirno i bez vetra, u Harbinu je i po studeni lepo. To je kristalni dodir Rusije i Kine u ledu, Moskva Dalekog istoka.

U Harbinu se još poslužuje blinji sa crvenim kavijarom. Čuvena harbinska dimljena slana kobasica hung čang ("hóng cháng") kao da se pravi šest, sedam hiljada kilometara zapadnije. Piju se votka i kvas. Jede se hleb da lje ba ("Dà liè ba"), koji meštani nazivaju: "khleb". Ukusi su ruski, kao i arhitektura klasičnog centra grada.

Tu je pravoslavna crkva Svete Sofije, izgrađena 1923. godine, u koju su tridesetih godina prošlog veka dopremljene čestice moštiju Svetog Arsenija Sremca. Kinezi kažu da su u Harbinu nekada bile 54 crkve, a preostalo ih je, kako piše u jednom bedekeru, manje od deset.

Kako svedoči Radovan Pilipović, u gradu je postojala i kapela posvećena uspomeni na cara Nikolaja II Romanova i kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ne tako daleko odavde, Lekso Saičić ubio je 1905. godine, u poslednjem epskom dvoboju, pravog japanskog samuraja.

Tu su i vozovi. Moderne kineske železnice, brze kao vetar. Pre više od sto godina, Harbin je bio ruska stanica na istočnoj kineskoj železnici, strategijski krak znamenite Transibirske pruge. Bio je imperijalni pečat Rusije na geopolitičkoj karti, zalog u velikoj igri koja je tek počinjala u ovom delu sveta.

Žilijar u Harbinu

Železnička stanica u ovom gradu, u kineskoj provinciji Hejlungđang ili Mandžuriji, više nije ista kao marta 1920. godine, kada se na njoj obreo Pjer Žilijar. Bio je zapadnjak koji je razumeo novozavetno putovanje cara Nikolaja II kroz trnje revolucije.

Gledajući u plato ispred današnje železničke stanice u Harbinu, gde sam se zadesio jedne zime, zamišljam uplašenog Žilijara. U koferima je nosio pravne relikvije: dokumenta i svedočanstva vlade admirala Aleksandra Kolčaka, prikupljena tokom istrage ubistva carske porodice u Jekaterinburgu.

Žilijar je u Rusiju došao u jesen 1904. i u njoj je ostao do 1920. godine. Bio je vaspitač i predavač u porodici kneza Sergeja od Lojhtenberga, a kasnije na carskom dvoru.

"…Očekivalo se da svakog trenutka istočna kineska železnica padne u ruke boljševika. Njihovi špijuni su već počeli da se okupljaju na stanici i po okolini. Šta da se radi sa dokumentima o istrazi? Gde će biti bezbedni? General Diterihs i N. Sokolov su zamolili britanskog visokog komesara pred odlazak za Peking da prenese u Evropu mošti carske porodice i nalaze istrage. On je tražio instrukcije od svoje vlade. Dugo nije bilo odgovora, najzad je stigao negativan. Tada sam ja lično zamolio generala Žanena, obaveštavajući ga o situaciji", zapisao je Pjer Žilijar.

"Posle dva dana, general Diterihs, njegova dva oficira, N. Sokolov i ja, preneli smo teške kofere, već pripremljene, do voza generala Žanena, koji je stajao malo izvan stanice. U koloni smo se približavali peronu kada su oni sa začelja primetili neke osobe koje se pomaljaju iz senke i prilaze nam vičući: 'Kuda idete? Šta imate u tim koferima?'. Pošto smo mi i dalje žurili ne odgovarajući, oni su pokušali da nas primoraju da stanemo i da otvorimo naše kofere. Srećom, mi smo bili blizu cilja, pojurili smo iz sve snage i stigli do generalovog vagona, gde su nas stražari dočekali. Konačno, sav dokazni materijal je bio bezbedan…"

Pjer Žilijar u Harbinu je, rizikujući život, odužio moralni dug senima Nikolaja II Romanova, tren pre nego što je stihija istorije prekrila ovaj događaj.

Volga u Harbinu

Harbin danas, to je bezmalo metropola. Više od šest miliona ljudi. Sa prigradskim naseljima ima ih preko deset miliona.

Ovde žive Kinezi narodnosti Han, Mandžurci, Koreanci, Huji, Mongoli i druge narodnosti. Ruska zajednica više nije brojna, ali se čuva sećanje na nju i njen doprinos oblikovanju modernog Harbina, koji je sve do iskraja XIX veka bio tek selo uz reku Songua, na lokalnom govoru nazivano "Alejin" (čast).

Osim pomenutog pravoslavnog hrama, koji je danas pretvoren u muzej, tu je centralna avenija dugačka kilometar i četristo metara. To je Kitajska kako Rusi kažu, odnosno Kineska ulica. Danas nosi naziv Džungjang ("Zhongyang Street").

Njena izgradnja započela je između 1896. i 1898. godine. Projektovale su je arhitekte iz Rusije i ona Harbinu poklanja široki evropski šarm te zemlje.

Nedaleko je i imanje "Volga", koje pripada Huangu Zusjangu. On je jednom prilikom izjavio da je tamošnja Nikolajevska crkva bila simbol starih generacija i da ponovo želi da stari građani Harbina čuju crkvena zvona.

 

To je i uradio. Imanje "Volga" danas ima tridesetak objekata izgrađenih u ruskom stilu. Tu su zamak "Pavlov", pa "Burgerdeli", hotel "Volga", restorani i sve ostalo što pruža skoro autentičnu sliku Rusije.

Srbi u Mandžuriji

Srbi su u Mandžuriji, odnosno današnjoj provinciji Hejlungđang, ostali upamćeni kao vojnici u službi ruske carevine.

Rusija je 1898. godine sa Kinom potpisala dvadesetpetogodišnji sporazum o iznajmljivanju luke Port Artur na poluostrvu Ljaodong. Za Ruse, luka je imala veliki značaj, jer im je u tom trenutku bila jedina sa otvorenim izlazom na Tihi okean. Ubrzo je, 1904. godine, izbio Rusko-japanski rat.

U tom ratu, ovde u Mandžuriji, knez Arsen Karađorđević (1859–1938) komandovao je konjičkim pukom. U Bici kod Mukdena (danas Šenjang) za iskazanu hrabrost dobio je rusku Zlatnu sablju i čin generala.

Ovde su ratovali i srpski dobrovoljci iz Crne Gore: pomenuti Aleksandar Lekso Saičić, dr Anto Gvozdenović, general Andrija Bakić, Jošo Ražnatović i drugi.

Malo pre toga, među radnicima na kineskom kraku Transibirske pruge bio je Ilija, brat Joša Ražnatovića. Iliju je put posle vodio u Monte Karlo, gde se strasno, ali bez uspeha kockao, pa u Šangaj, gde je preminuo.

Snopovi svetlosti jarkih boja, propušteni kroz zamkove još jednog Festivala leda, po kojem je Harbin danas poznat, ne osvetljavaju ništa od ovoga. Posetioce jednog od najpoznatijih svetskih festivala interesuju drugi junaci i događaji.

Harbin s decembra na januar išaran je laserima, oblakoderima i bajkovitom arhitekturom privremeno zarobljenom u ledu. U tim blještećim obeležjima novog milenijuma, ova reportaža je skromna sveća na dnu njegovog XX veka.

Not Found!(404)

Not Found!(404)

Povezane vesti
Poruke

Not Found!(404)

Not Found!(404)