Obale Zapadnog jezera u Hangdžou bile su poprište najmaštovitijih kineskih mitova

Pripremio：Branko Žujović

U Lin Jin Šiju, velikom budističkom manastiru nadomak Hangdžoa, Živojin Rakočević iz Gračanice načinio je fotografiju koju je nazvao „Dva istoka". Otac Jovan Plamenac, u trenutku kratkog bljeska blica na Živojinovom foto-aparatu, predsednik je Udruženja novinara Crne Gore, ali i sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Propisno je odeven u mantiju crne boje, koja je impresivna kulisa za njegovo produhovljeno, gorštačko lice potomka stare i slavne loze.

Na Živojinovoj slici, Jovan Plamenac ide uzbrdo, dok mu se na strmoj manastirskoj stazi, idući nizbrdo, približava nepoznati budistički monah. Samo je najmaštovitiji scenarista mogao da priredi ovakvu scenu susreta dva istoka. Jednog, koji se penje i drugog koji silazi.

I zaista, Hangdžou je drevna pozornica fantazmagorije. Taj važan grad na jugoistoku Kine bio je poprište najmaštovitijih kineskih mitova.

Nešto kasnije, plovimo Zapadnim jezerom. Dan je decembarski, hladan ali bistar. Na obali jezera prošaranog malim ostrvima, razaznaje se pagoda Lejfeng.

„Na dan praznika Blistave svetlosti, odnosno Ćingminga, kako Kinezi nazivaju svoje zadušnice koje padaju početkom aprila, Zapadno jezero posebno je lepo", priča mi gospođa Džang, čija se otmenost i staloženost savršeno uklapaju u harmoniju jezera.

Ona mi aristokratski nenametljivo, a ipak superiorno, poverava da su se u Hangdžou i na današnjim obalama jezera odigrala dva od četiri čuvena kineska mita.

Baj Sudžen i Sju Sen

Naši ljubazni domaćini pojašnjavaju da Četiri čuvena mita sežu do korena usmenog i pisanog stvaralaštva kineskog naroda. Sve četiri priče dostojne su svojih antičkih dubina i svedoče o iskonskim korenima ideala ljubavi.

Dve zmije sa natprirodnim moćima, Baj Sudžen (Bela zmija) i Sjaoćing (Zelena zmija) zaigrale su se ovde negde, baš na obalama jezera, poprimivši oblike dve lepe devojke, kaže jedan od domaćina. U sred njihove razdragane igre, počeo je prolećni pljusak. Slučaj je hteo da baš tada sretnu mudraca Sju Sjena, od kog su pozajmile kišobran.

Kao što se vidi, kišobran je rekvizit kineskih mitova, baš kao grom ili zmaj. Između Bele zmije u obličju devojke i Sju Sjena zaiskrila je ljubav. Venčali su se i otvorili apoteku, kako bi lečili bolesne.

Međutim, monah po imenu Fa Haj, iz hrama Đinšan, video je da Sju Sjen u stvari živi sa zmijom. Odlučio je da ih rastavi. Sju Sjenu je poverio da je njegova žena zmija sa natprirodnim moćima. Kada to nije uspelo, pribegao je spletkama.

Uspeo je da navede Baj Sudžen da poprimi svoje zmijsko obličje, a Sju Sjena je zatvorio u hram Đinšan. Bela i Zelena zmija odlaze da mole monaha da ga pusti, ali on to odbija. Nemajući drugog izbora, Bela zmija pokreće veliku bujicu, kako bi potopila hram i pobedila Fa Haja. Međutim, pošto je bila trudna, nije uspela. Fa Haj ju je zatvorio u zlatnu činiju. Činiju je zakopao pod pagodom Lejfeng.

Pagoda Lejfeng 1910. godine, pre rekonstrukcije

Sjaoćing, međutim, beži i vežbajući jača svoje natprirodne moći. Zahvaljujući njima, napokon, pobeđuje monaha Fa Haja, proterujući ga u stomak raka. Ona spasava Belu zmiju, koja se nalazila ispod pagode, pored koje upravo plovimo. Od tada su Bela zmija i Sju Sjen bili nerazdvojni.

Leptiri ljubavnici

Drugi mit koji se odigrao ovde takođe je fantastičan. Nekada davno, pričaju dalje domaćini, živela je, nedaleko odavde, lepotica Džu Jingtaj. Bila je pametna i lepa. Želela je da se obrazuje, pa je zamolila roditelje za dozvolu da se preodene u mladića. Tako obučena, zajedno sa sluškinjom, otišla je u školu u Hangdžou.

Tamo je upoznala Ljanga Šanboa. On je bio vredan učenik. Njih dvoje počinju da se druže. Na kraju su postali „pobratimi".

Nakon tri godine, Džu Jingtaj napušta Hangdžou. Vraća se u rodni kraj, zaljubljena u Ljanga Šanboa.

Zato ga poziva da je poseti, kako bi, tobože, oženio njenu sestru, tačnije nju samu, što on rado prihvata. Kako već u mitovima biva, Džu Jingtaj je već bila obećana sinu bogataša. Razočaran, Ljang Šanbo se vraća kući. Vrlo brzo razboleo se i potom umro.

Na dan venčanja, Džu Jingtaj je zamolila da nosači svadbene nosiljke prođu pored groba Ljang Šanboa. Čim je nosiljka došla do groba, počela je oluja praćena snažnim gromovima. Grob se otvorio i Džu Jingtaj uz osmeh uskoči unutra. Oluja je potom stala. Nebo se razvedrilo i cveće je naglo procvetalo. Ljang Šanbo i Džu Jingtaj pretvorili su se u dva leptira, koja zauvek lete zajedno u cveću.

Dok sečemo blage jezerske talase, idući ka jednom od malih ostrva, razmišljam o onima koji su prvi smislili ove priče i o onima koji su ih kroz milenijume menjali, bojili, popravljali i dopunjavali. Šta bi ispričali da su videli prizor sa početka ove priče kroz bljesak Živojinovog foto-aparata i kakav bi mit nastao od fizički nemogućeg susreta dva istoka?

Istoga dana, odlazimo u Zmajev bunar, selo obgrljeno plantažama najkvalitetnijeg zelenog čaja. U njemu nas čeka još jedna nadrealna scena: kroz selo protiče potok, a na sred njegovog uređenog toka neko je, ko zna zbog čega, iskopao i ozidao bunar. Zatvaram oči i uzimam gutljaj čuvenog čaja, čekajući da se pojavi zmaj.