Bojan Brkić:Trgovinski rat između Kine i SAD-a

Čak i mi koji redovno pratimo spoljnu politiku prilično smo zbunjeni onim što se dešava u trgovinskom ratu SAD i Kine. On je počeo velikim ciljevima Vašingtona a danas se raspravlja o sasvim sitnim detaljima i gotovo istovremeno najavljuju „mirovni“ sporazumi i nove tarife na robu. Baš ovih dana, 15. decembra, očekujemo nove američke namete na kineski izvoz vredan oko 156 milijardi dolara.

Čitav sadašnji trovinski rat počeo je istragom američkih vlasti koja se ticala toga da li je prekršen jedan američki zakon koji zabranjuje ilegalno pribavljanje američkih tehnologija. Istražitelji su našli da su američke firme bile prinuđene da kineskim vlastima predaju tehnološka rešenja proizvoda koji se u Kini prave. Američkom predsedniku Donaldu Trampu to je bilo dovoljno da počne da uvodi carine (tarife) na kineske proizvode. U stvari jedva je dočekao jer je to za njega bilo ispunjenje predizbornog obećanja da će sprečiti da američke firme odlaze iz Amerike i zatvaraju američka radna mesta. Još u toku kampanje videlo se da je gotovo opsednut trgovinskim deficitom koji  Amerika ima u odnosu na Kinu. I taj deficit jeste veliki, 419 milijardi dolara u 2018 (a smanjen na 294 milijarde u prvih 10 meseci 2019 usled trgovinskog rata), Međutim, i najmlađi ekonomisti znaju da ekonomski odnosi dveju bilo kojih zemalja, a posebno naprednih, velikih privreda kao što su Kina i Amerika, ne  počivaju samo na robnoj razmeni. Šta je sa hiljadama američkih kompanija koje obrću milijarde i milijarde radeći u Kini? Suprotno opštem verovanju, one zapošljavaju hiljade Amerikanaca a u Americi plaćaju milijarde dolara poreza. Šta je sa finansijskim uslugama vezanim za kinesko tržište koje se pružaju iz Amerike?  Šta je sa sve većim kineskim investicijama u američku privredu? Uzajamnom zaduživanju privreda kod banaka, i tako dalje, ima još mnogo segmenata.

A da li su kineske vlasti iznudile ili ukrale amerilčke tehnologije? Krađa nikad nije dokazana, ili bar ne na višem, sistemskom nivou, a zahtev za objavljivanjem tehnologije jeste. Ali nije li to sasvim normalno? Nerealno je i nemoguće da hiljade američkih firmi nešto pravi u Kini  a da niko u Kini ne zna šta oni to i kako prave. Iz mnogih razloga. Primera radi, ako američke firme hoće profesionalnu i stručnu radnu snagu ona mora da se obuči i mora da zna za šta se obučava. Kineske školske ustove moraju da znaju za šta pripremaju kadar. Ili, recimo, od Kine se na međunarodnim skupovima traži da ograniči emisiju štetnih gasova u atmosferu. Ona to ne može da učini ukoliko su joj nepoznati tehnološki procesi koji te gasove stvaraju. I slično. Čak i da nisu tražili crno na belo, Kinezi bi dobili te tehnologije jer bi ih sastavili iz hiljada iskustava radnika koji su na njima radili pa zatim prešli u naučne institute ili škole. Na kraju krajeva, američke firme su znale da će njihova tehnologija biti poznata Kini ako odu tamo da rade pa su opet otišle, izračunale su da im se isplati.

Druga primedba SAD kojom je opravdan trgovinski rat je to da Kina u velikim segmentima privrede favorizuje državne kompanije i sprečava prodor stranog kapitala. Ovde je, dakle, zahtev Amerike da još neke firme budu puštene na kinesko tržište tamo gde do sada nisu mogle da budu. Tu se onda javlja još jedna nedoumica ili protivrečnost. Kada je počela primena tarifa na kineski izvoz u Ameriku, predsednik Tramp je tvitnuo da  “se ovim (tvitom?) naređuje svima da počnu da traže alternative Kini, uključujući i vraćanje vaših kompanija nazad KUĆI. Dakle, sa jedne strane kažnjavamo Kinu što ne pušta još naših firmi da uđu na njeno tržište a  sa druge pozivamo naše kompanije da ne idu u Kinu a one koje su otišle da se vrate. ”

Da, Kina ne dozvoljava da stranci postanu vlasnici strateških kineskih industrija kao što su telekomunikacije, visoka i vojna tehnologija i mediji. To je jedna od odlika državno-ekonomskog koncepta Kine. Ali i zemljama drugačijeg koncepta nije drugačije, u svim velesilama postoje mehanizmi čiji je zadatak da se zaštite interesi države i domaćih firmi. To je na kraju i pitanje državnog i privrednog koncepta. Koliko duboko dozvoljavamo globalizaciju. 

I sam Donald Tramp otvoreno nastupa sa anti-globalističkog stanovišta. Smatra da je bolje sve trgovinske odnose rešavati bilateralno, dvostranim sporazumima u kojima će svaka strana gledati da zaštiti svoje interese, nego sve prepustiti tržištu i nadnacionalnim institucijama koje štite globalizaciju poput Svetske trgovisnke organizacije. U skadu s tim Amerika sada blokira izbor novih sudija na upražnjena mesta u arbitražnom sudu STO.

Ali vratimo se trgovinskom ratu Kine i Amerike. Šta je do sada postignuto u njemu. Možda postignuto nije prava reč. Pričinjena je velika šteta jer su poremećeni ustaljeni lanci snabdevanja. Trgovinska razmena dve zemlje pala je na nivo od pre 30 godina.

S obzirom da Kina mnogo više izvozi u Ameiku nego što uvozi očekivalo se da će ona u carinskom ratu pretrpeti veću početnu štetu. I pretrpela je. Ako pogledamo statistike samo za novembar, kineski ukpuni izvoz, u poređenju sa novembrom prošle godine pao je za 1.1%. Već četvrt mesec za redom beleži takav pad. Izvoz u Ameriku pao je za 23% i to je najveći pad do sada a pada već dvavanaest meseci za redom. Ekonomisti procenjuju da to dolazuje njihovu tvrdnju da, čak i da se spor sada okonča, trgovina neće uskoro dostići stari obim jer su dobavljači sa obe strane, posle 17 meseci koliko traje rat carinama, našli nove izvore snabdevanja.

No, ratovi se i vode da bi se napravila šteta i da bi ste nekoga kome pravite tu štetu, naterali da udovolji nekom vašem zahtevu. Da li neko popušta i nazire li se kraj sukobu? Dve strane pregovaraju a o pregovorima se malo zna. Prošlog četvrtka je predsednik tramp tvitnuo da sve ide kako treba ali niko ne zna šta to znači. Sada se konačno stvari raspetljavaju, posle postignutog sporazuma i Peking i Vašington su objavili da odustaju od dodatnih tarifa koje je trebalo da stupe na snagu prošlog četvrtka. Kinesko ministarstvo trgovine je saopštilo da će se od sada tarife polako ukidati uz obostrane garancije zaštite intelektualne svojine i autorskih prava. Ono što Amerikanci saopštavaju jeste da se Kina obavezala da drastično poveća uvoz poljoprivrednih proizvoda iz SAD. Kina je, međutim, do uvođenja tarifa, već bila najveći uvoznik produkcije američkih farmera.  Sporazum, kojim bi se okončao 21-mesečni trgovinski rat, tek treba da bude potpisan i kada vidimo njegove detalje moći ćemo da kažemo da li su tačne ocene nekih američkih ekonomskih analitičara koji kažu da se, posle svih muka, štete koja se meri milijardama, poremećajima u lancima snabdevanja i stvaranja nervoze na svetskom tržištu krećemo ka status qua ante bellum.