Pozadina (ne)poštovanja principa međunarodnog prava

piše: Dr Ivona Lađevac, zamenica direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu

Iako je Centralna kineska narodna vlada na dan proglašenja Narodne Republike Kine saopštila da je ona jedina legitimna vlada koja predstavlja čitav narod i vrši vlast na svojoj celokupnoj teritoriji, međunarodna zajednica je princip „jedne Kine“ prihvatala postepeno. Istovremeno, vlada NR Kine je delovala mudro i strpljivo i razvijala diplomatske odnose sa državama koje nisu dovodile u pitanje njen teritorijalni integritet i suverenitet. Nakon 22 godine od proglašenja NR Kine, oktobra 1971. godine, na svojoj 26. sednici, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je usvojila Rezoluciju br. 2758 kojom je konačno onemogućeno prisustvo predstavnika Tajvana u svetskoj organizaciji.

Pozicija NR Kine je u vezi sa ovim „pitanjem“ od početka bila jasna. Od svog osnivanja, ona svoju spoljnu politiku temelji na postulatima koji su precizno utvrđeni i nepromenjivi. U odnosu na vođenje unutrašnje politike, shodno načelima krovnog dokumenta Ujedinjenih nacija, NR Kina insistira na poštovanju principa o nemešanju u untrašnje poslove drugih država uključujući i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Kao stalna članica Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, NR Kina vodi nezavisnu spoljnu politiku, poštujući sva načela međunarodnog prava, zalažući se za politiku miroljubive saradnje i, nezavisno od veličine teritorije, broja stanovnika ili pokazatelja ekonomske uspešnosti, postupajući ravnopravno prema svim zemljama sveta. Kina je jedan od najvećih zagovornika politike multilateralizma u međunarodnim odnosima koji se temelji na osnovama ravnopravnosti i postizanju zajedničkih interesa.

Za razliku od Kine, na žalost, postoje i države koje „lutajući“ u koncipiranju svoje spoljne politike, ne samo da remete svoj odnos sa drugim državama, već dovode u pitanje načela međunarodnog prava i odluke organa Ujedinjenih nacija. I pored činjenice da je od samog početka prihvatila učešće u mehanizmu za saradnju između Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope; da je, u poređenju sa druge dve baltičke republike, „povukla“ najveći udeo kineskih investicija; i da je, u želji da postane logistički centar za tranzitni teret iz Kazahstana i Kine, potpisala sporazum o saradnji između luka Klajpeda i Šenžen, Litvanija je, maja ove godine,saopštila da istupa iz mehanizma 17+1. Zvanično saopštenje je bilo da ovaj mehanizam unosi podele u EU, te da bi i ostale zemlje trebalo da slede njen primer.

Nakon ocene o „podelama“ koje Kina navodno stvara, litvanska vlada je zatražila od UN da sprovedu istragu „o kampovima za interniranje Ujgura“, a od EU da preispita odnose sa Pekingom!

Očekivano, ovakve odluke su drastično pogoršale odnose Litvanije i Kine, da bi kulminacija tog pogoršanja nastala donošenjem odluke da Tajvan otvori svoju kancelariju u Viljnusu.

Zbog kršenja diplomatskih odnosa, nepoštovanja principa „jedne Kine“, odnosno narušavanja njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, NR Kina je povukla svog ambasadora iz Litvanije i naložila litvanskoj vladi da isto učini sa svojim ambasadorom u Pekingu.

I dok je, kada je o Kini reč, jasno da se nastala situacija može prevazići na jedan jedini način, litvanski stav će oblikovati njeni „saveznici“, oni koji su je, zajedno sa Estonijom i Letonijom, na samitu NATO-a, održanom u junu ove godine, opisali kao „moćan primer demokratskog upravljanja na istočnom krilu NATO.“