Neophodnost jačanja saradnje u zaštiti biološke raznovrsnosti i životne sredine

piše: Dr Ivona Lađevac, zamenica direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu

Kineski grad Kunming, u provinciji Junanu, u periodu od 11. do 15. oktobra 2021. godine, biće domaćin XV zasedanja zemalja potpisnica Konvencije Ujedinjenih nacija o biološkoj raznovrsnosti.

Iako je Konvencija potpisana još 1992. godine, sudeći po aktuelnim problemima u vezi sa zaštitom biološke raznovrsnosti i zaštitom životne sredine uopšte, moglo bi se zaključiti da su zemlje potpisnice od tada do danas uradile malo ili nedovoljno u pokušajima da se postojeće stanje popravi.

I dok su doskora razvijene zemlje posledice klimatskih promena, njima izazvanih nestanaka biljnih i životinjskih vrsta, kao i razne druge ekološke katastrofe posmatrale gotovo mirno, nedavni događaji su uneli nemire i u njihove živote. Pokazalo se da poplave, požari i suše ne prave razliku po stepenu razvijenosti zemalja, niti po BDP-u, da danak klimatskim promenama na našoj planeti „plaćaju“ podjednako svi. Iako je u uslovima pandemije bolesti kovida-19 počelo da dominira mišljenje o globalizaciji kao zaustavljenom procesu, upravo na primeru klimatskih promena i sa njima usko povezanom zaštitom biodiverziteta i životne sredine u celini, postaje jasno da to nije slučaj. Lokalno delovanje svakog pojedinca, a naročito ono koje je u nesaglasju sa prirodom, odražava se i na suprotnom kraju sveta. Davno smo naučili da oblaci hemikalija ne poznaju granice, da iz njih nastaju kisele kiše koje truju reke i zemlju, živa bića koja njih nastanjuju, a da mi isti taj vazduh dišemo, vodu pijemo, a biljnim i životinjskim vrstama se hranimo.

Predstojeći sastanak u Kunmingu biće prilika da utvrdimo da li je čovečanstvo sazrelo i da li je spremno da kao neophodnost prihvati saradnju u oblasti zaštite biološke raznovrsnosti i životne sredine. Nema sumnje da bi i zajednička strategija, pod pretpostavkom da bude usvojena, imala značajnu ulogu, ali mnogo značajnije bi bile konkretne mere i akcioni plan za njihovo sprovođenje. To bi bio težak i ambiciozan zadatak za sprovođenje na globalnom nivou, ali bi značila i njegova realizacija na lokalnom, odnosno regionalnom nivou.

Jedan od lakše i brže ostvarivih načina saradnje bi mogao da bude vid prekogranične saradnje kakva već postoji između zemalja Centralne i Istočne Evrope. Tako su, na primer, Srbija i Hrvatska imale program doprinosa zaštiti životne sredine u pograničnoj oblasti kroz upravljanje rizicima od zagađenja zbog intenzivne poljoprivredne proizvodnje. S druge strane, Srbija i Rumunija su razvijale projekte iz oblasti zaštite životne sredine i održivog korišćenja prirodnih resursa, ali i upravljanja rizicima u oblasti životne sredine i povećanja spremnosti za odgovor u hitnim slučajevima. Ovakvih i sličnih primera ima mnogo. Ono čega je sve manje jeste vreme. Zato je neophodno da reagujemo bez odlaganja, odmah.