Ivan Mrkić: Danas nije vreme za sankcije

Nedavno je Evropska unija donela odluku da se preduzmu kaznene mere protiv nekoliko kineskih funkcionera iz provincije Sinđang. Rečeno je da se ova odluka donosi zbog „kršenja ljudskih prava Ujgura“, nacionalne manjine koja sačinjava većinu stanovništva u kineskoj provinciji Sinđang. Nije trebalo dugo čekati i stigla je reakcija kineske strane: usvojene su kaznene mere protiv deset pojedinaca iz Evropske unije, koji se često bave Kinom, ne krijući da je ne trpe. Glavno ime među njima je svakako Rajnhard Butikofer, predsedavajući delegacije Evropskog parlamenta za Kinu. Ukupno deset lica je potpalo pod režim uzvratnih sankcija kineskih vlasti povodom prethodne odluke Evropskog saveta da se uvedu sankcije četvorici kineskih funkcionera iz Sinđanga. Dakle, krenulo se sa daljim zaoštravanjem, a u ovom slučaju je glavni podsticaj najnovijem razvoju dala upravo Evropska unija.

I gornji podaci navode na razmišljanje o poreklu sankcija, kao mere u međudržavnim odnosima. Nekada se najčešće dešavalo da moćniji sused nameće sankcijama svoju volju, bez obzira da li su one diplomatske, vojne ili ekonomske prirode. Setimo se samo austrougarskih sankcija protiv male Kraljevine Srbije, čime se još tada htelo da slabiji bude poslušan u odnosu na jačeg, kada ideja o jednakosti država nije bila ni u nastajanju. To je bilo krajem 19-og i početkom 20-og veka, mnogo pre prvih pregovora o sadržaju Povelje Ujedinjenih nacija, koja čini današnji oslonac svetskog poretka.

Moja zemlja je puno puta trpela okupacije i sankcije. Skoro da nije bilo moćnika koji nije uvežbavao svoju surovost nad mojim narodom (Otomansko carstvo, Austrougarska monarhija, Nemačka, NATO...). Poslednja iskustva koja smo uz bol gutali prilikom razbijanja bivše Jugoslavije i tokom užasnih građanskih ratova vođenih tim povodom, još jasnije su nam ukazivala da su sankcije, kakve god bile, ništa drugo osim zla za narod na koji se odnose. Sećam se da su prve multilateralne sankcije protiv moje zemlje usvojene u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 30. maja 1992. godine (baš na moj rođendan!) i da sam neposredno posle toga proteran iz Misije Jugoslavije pri Evropskoj zajednici u Briselu, samo zato što sam bio pripadnik jedne nacije. Znam da su sankcije protiv moje zemlje bile žestoke, da su najviše pogađale najšire i najslabije slojeve naroda, decu i starije osobe, a najmanje pripadnike političke elite, kojoj su navodno bile namenjene.

Carska Kina je iskusila bezobzirnost svojih imperijalističkih protivnika još od vremena Opijumskih ratova. Kineski narod je bio na mnogo toga primoravan, njegova vlast ucenjivana i tlačena. Žrtve su bile ogromne. Poznato je, međutim, da Kina nikada nije dobila izvinjenje za sve što je pretrpela od spoljnih agresora.

Srpski narod nikada nije voleo sankcije, ni nametanje volje, naređenja i slično. Naprotiv, voleli smo da se ponašamo kako osećamo i kako nas vaspitanje opredeljuje, da budemo slobodni. A slobodarenje je u biti nešto što ne podnosi sankcije kao fenomen. Setimo se da se upravo u Beogradu, prestonici Srbije, marta 1941. po ulicama, širom grada, sa strašću orilo „Bolje grob nego rob“. Desetak dana kasnije, bili smo surovo kažnjeni od Hitlerove soldateske.

Ne bi se moglo reći da u prošlosti kolonijalnih sila nisu činjena najveća moguća zla, sprovođen genocid, narušavane sve civilizacijske i verske norme. O tome je ubedljivo pisao Ronald Rajt („Oteti kontinenti“) i mnogi drugi. Svi bar donekle znamo kakve su sve svirepe mere preduzimane protiv porobljavanog stanovništva Azije, Afrike, Amerike, a i delova Evrope. Bilo bi nepravedno na ovom mestu ne pomenuti belgijskog kralja Leopolda II, koji je načinio monstruozne zločine u Kongu, kojim je gazdovao kao svojim posedom, kažnjavajući smrću i sakaćenjem milione tamošnjih stanovnika.

Danas zapadne sile sprovode sankcije, pre svega protiv Rusije (objašnjenje je prelazak Krima u Rusku Federaciju), a sada se sve češće pominje i Kina. Mislim da to obe, nama veoma prijateljske zemlje, u potpunosti shvataju i reaguju kao što im i dolikuje. Posebnu potvrdu u prilog tome čini nedavno usvojeno zajedničko saopštenje prilikom susreta MIP-ova Ruske Federacije i N. R. Kine, Sergeja Lavrova i Vang Jia, prošlog ponedeljka u Pekingu. U ovoj deklaraciji nedvosmisleno su objašnjeni ključni pojmovi o ljudskim pravima, osnovnim slobodama, demokratiji i nemešanju u unutrašnje poslove država.

Besmisleno je u savremenom svetu glorifikovati unutrašnja društvena uređenja pojedinih zemalja članica Ujedinjenih nacija. Prava demokratija u svetskim odnosima trebalo bi da se sastoji u tome da svaka država samu sebe odmerava. To ne znači da se ne treba svim silama zalagati za principe življenja koji predstavljaju najviše tačke dosadašnjeg civilizacijskog hoda. Međutim, ni pod kakvim izgovorima ne treba druge „učiti pameti“, jer se to lako može pretvoriti u sopstvenu negaciju.

Kina je postala predmet pomnog praćenja i podozrenja, posebno od vremena kada je krajem pretprošle decenije preuzela od Japana drugo mesto u rangiranju država po uspešnosti njihovih privreda. Još je predsednik Obama proglašavao Pacifik i pacifičke obale za predmet primarnog strateškog interesovanja SAD. Znalo se na koga je mislio. Svakog je uzbuđivala činjenica da je Kini bilo potrebno svega 10 godina da udvostruči svoj bruto nacionalni produkt! Zna se da je drugim, veoma uspešnim državama poput Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, pa i Japana, bilo potrebno mnogo, mnogo više vremena.

U savremenom svetu, u kome smo svi u posebnoj probi zbog harajućeg virusa kovid-19, u prvom planu bi apsolutno trebalo da bude međunarodna saradnja, ispomaganje, solidarnost, podela odgovornosti, zajednička briga za svakog pojedinca i sl. Nikako nije vreme sankcija. Ne kažem da je bilo kada delotvorno upražnjavati sankcije, ali je sada sigurno najneprikladnije i najbezobzirnije. Razume se, svesni smo da međunarodne sankcije protiv nekih ličnosti imaju prevashodno politički karakter, daleko manje ekonomski. Pitamo se da li primena sankcija uopšte ima bilo kakve veze sa stotinama sporazuma (trgovinskih i, uopšte, privrednih) zaključenih između zemalja Zapada i N. R. Kine?

Smatramo da sankcije nikada i ni prema kome ne bi trebalo uvoditi među međunarodnopravnim subjektima, pre svega državama, razume se. Sankcije bi imale međunarodnopravno opravdanje ako su usvojene u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, iako ni tada uopšte ne znači da će samim tim biti i pravedne.