Ivan Mrkić: Sporazum između EU i Kine gigantski korak u daljem povezivanju i jačanju saradnje Istoka i Zapada

Na kraju ove godine, zaključen je u načelu Sporazum između Evropske unije i Kine, kojim se reguliše investiranje u ova dva veoma moćna tržišta. Radi se o ugovoru koji su postigla dva od tri najjača privredna aktera na svetu. To se dogodilo posle više od sedam godina pregovora i ukupno 35 rundi dugih ekspertskih razgovora i dogovora, koji su pre dve nedelje privedeni uspešnom kraju. Ovde bih naglasio da se nastanak pregovora događao u vreme kada je Velika Britanija još uvek bila punopravna članica Evropske unije. Uveren sam da je čitav dobronamerni svet ovu vest dočekao sa radošću i doživeo kao potvrdu optimističkih prognoza o neminovnosti saradnje i povezanosti čovečanstva u budućnosti.

Sporazum je obuhvatio sve glavne sektore privrede, proizvodnju i usluge i predstavlja gigantski korak u daljem povezivanju i jačanju saradnje Istoka i Zapada. Izvesno je da nikada ne bi bio postignut da nije bilo rešenosti da kompromis nadjača razlike i da u prvom planu bude ono što spaja naizgled udaljene svetove. Istina je da su u Komisiji Evropske unije naglašavali to da je Kina učinila znatne ustupke u toku dogovaranja i da je, usvajanjem ključnih odredbi sporazuma, u dobroj meri izmenila svoju dosadašnju praksu u omogućavanju poslovanja zapadnih kompanija na kineskom tlu. Po njima, suština je u tome da je Kina dozvolila preduzećima iz Evropske unije da shodno sopstvenom nahođenju situiraju i razvijaju svoje poslovanje. Naime, kinesko tržište je otvoreno, a restrikcije u poslovanju firmi iz EU su umanjene ili su postale beznačajne. Pored proizvodnje automobila i mnogih drugih značajnih grana industrije, Kina je dala zeleno svetlo za nove propise i angažman stranih firmi iz EU i u oblasti energetike, novih tehnologija, istraživanja i razvoja, finansijskih usluga, osiguranja i reosiguranja, izradi lekova i medicinske opreme itd. (tekst sporazuma je, uostalom, dostupan svima koji su zainteresovani). Važno je razumeti da ovaj sporazum zamenjuje sve dosadašnje, pojedinačne ugovore koje su sa Kinom imale zemlje članice EU. Takođe, u prilog tome koliki je značaj sporazuma ukazuje i podatak da je trgovinska razmena u 2019. godini (po Blumbergu) između Kine i EU iznosila oko 650 milijardi dolara, pri čemu je kineski izvoz premašivao 440 milijardi dolara. Kina je, inače, pretekla SAD i sada zauzima prvo mesto u trgovini sa EU. Ovo pominjemo samo kao ilustraciju obimnosti i složenosti već postojećih privrednih odnosa zapadne Evrope i Dalekog istoka. Ukratko, novi sporazum karakteriše liberalizacija i komercijalizacija sve otvorenijeg kineskog tržišta. Sa kineskog stanovništva, radi se o pobedi obe strane i daljem jačanju privrednih odnosa, što je, inače, postojani stav Kine.

Čini se da je vrlo bitno da se naglase okolnosti i vreme u kome je postignut ovaj sporazum. To se dogodilo na kraju godine koju je obeležila pandemija Kovid-a 19, godina u kojoj je svetska privreda suočena sa nezapamćenim preprekama. Takođe, trenutak zaključivanja sporazuma smešten je u periodu između američkih izbora i inauguracije novog predsednika SAD. Naravno, u vreme zaključivanja sporazuma, niko nije mogao predvideti da će se masa američkih protestanata obrušiti na Kapitol hil, ali upravo to se desilo. A pošto se to dogodilo, teško da će ubuduće više iko moći da tvrdi da se sukob između SAD i Kine može tumačiti kao spor nastao zbog upražnjavanja različitih vrednosti, kao nepomirljivost usled zagovaranja drugačijih moralnih načela, duboko neslaganje između „demokratije i autoritarnosti“, kao sukob između dva suprotstavljena ideološka sistema. Nekako ova „analitika“ pada u vodu otkako je predsedniku SAD ukinut nalog na društvenim mrežama, a sve to u zanosu „očuvanja demokratije“ (makar i prisilom!). Dakle, sporazum između EU i Kine dobija svoj uzlet u trenutku kada je vidljivo sa svih tačaka planete da „vrhunska demokratija“ pada na glavnom ispitu, a popravni, ako ga ikada bude, ne može više isprati trajne fleke.

Izvesno je da EU ne bi potpisivala ovaj istorijski sporazum sa Kinom da to nije htela Nemačka, a znamo da se to čini pošto je već jasno da je Bajden novi predsednik SAD. Ako se ima u vidu da Nemačka sa Severnim tokom 2 izmiče američkim sankcijama uperenim protiv njegovog uspostavljanja, postaje jasno da se u EU i prema Kini vodi politika oslonjena na sopstvene procene, ali i potrebe.

Ovo se događa u periodu procvata odnosa Kine i Rusije, koje i državni savetnik i ministar spoljnih poslova Vang Ji opisuje kao odnos „bez prepreka i plafona“ što je bez premca u dosadašnjem istorijskom registru. Veoma je uverljiva činjenica da su, koliko je nama poznato, u protekloj godini kineski predsednik Si Đinping i ruski, Vladimir Putin, razgovarali telefonom u pet navrata o svemu najbitnijem u svetu. Svaki krupan korak, poput Sveobuhvatnog sporazuma o investicijama između Kine i EU, govori o tome da se i dalje stvara snažna privredna mreža na Evroazijskom kontinentu, kao najvećoj kopnenoj masi na svetu. Zar u prilog tome ne govori i kineski „Pojas i Put“, Severni tokovi i sl.? Privredni krvotok je, valjda, uvek bio preteča političkog i svakolikog zbližavanja naroda i država. Zar to nije ideal kome se teži, bez obzira na idejnu potku?

Ovaj sporazum dokazuje da su mogući i budući sporazumi o slobodnoj trgovini između dva ekonomska giganta. Znamo da EU i Kina pripadaju prvim trima ekonomijama u svetu. Kada se ima u vidu i to da su pod Trampovom administracijom zaključeni sporazumi o trgovini između SAD i Kine (prva faza), onda je prilično jasno koliko je za čitav svet i njegovu razvojnu stabilnost bitan i najnoviji dogovor EU i Kine.

Vredi podsetiti da je ovom sporazumu nedavno prethodio nesvakidašnje značajan regionalni sporazum o slobodnoj trgovini zemalja Azije (uključujući Kinu, Japan, Južnu Koreju i ASEAN) i Australije, kojim su obuhvaćene zemlje sa doprinosom svetskoj privredi od tridesetak posto. I time se potvrđuje nezaobilaznost multilateralizma u savladavanju svetskih teškoća i razvijanju privrede i zajedničke budućnosti za sve.

Imajući u vidu činjenicu da se Srbija nalazi u Evropi i da je iskreni kineski prijatelj, podstaknut sam da prokomentarišem da je bila zrela i tačna nedavna izjava ambasadorke Kine u Beogradu, Čen Bo, da kineska država ništa ne nameće Srbiji, niti utiče na njene odluke! Time se dodatno potvrđuje temeljna istina: Kina danas ima više stotina puta vrednijih privrednih aranžmana sa članicama EU nego sa Srbijom.

Autor: Ivan Mrkic, član Nacionalnog saveta za Rusiju i Kinu, Bivši ministar spoljnih poslova Srbije