O multilateralizmu u savremenom svetu povodom 75.godisnjice Ujedinjenih nacija

U danasnjoj diplomatskoj istoriji i vecini teorija o diplomatiji vazi uverenje da je Vestfalski ugovor iz 17.veka preteca danasnje multilateralne diplomatije. Sledila su bitna medjunarodna okupljanja na vrhu, koja su davala pravac medjudrzavnim odnosima i razvoju drustvenih zajednica u celini. Neka su imala vise uticaja na pojedine kontinente i regione, a pojedina su odredjivala put citavom svetu. Znamo da su Becki kongres 1815.g., a zatim Berlinski 1878.g. imali odlucujuceg dejstva na razvoj Evrope i donekle Azije, ali su Pariska mirovna konferencija 1919.g. i ona u San Francisku, aprila 1945.g. presudno uticale na svetski poredak i njegovo oblikovanje u decenijama koje su usledile.

Kada su se tadasnji saveznici i druge njima naklonjene zemlje okupili u San Francisku dogovorili su se da usvoje Povelju Ujedinjenih nacija i ona je otvorena za potpisivanje 26.juna 1945.g. Kina i Jugoslavija (koju je osnovala i nasledila Srbija) bile su medju 51 drzavom ucesnicom ove kljucne konferencije koja je dala velike nade stvaranju novog sveta zamisljenog da spreci buduce sukobe kako bi se covecanstvo postedelo uzasa rata.

Danas, kada je proslo malo vise od 75 godina od usvajanja Povelje Ujedinjenih nacija ima dosta razloga da se Svetska organizacija pohvali zbog svog nesvakidasnjeg ucinka u proteklom periodu. Jedno je sigurno: verovatno nema oblasti zivota koja nije bila predmet rasprave u Ujedinjenim nacijama. Osnovane su njene agencije i institucije koje se bave najvaznijim aspektima unapredjenja zivota na planeti i, u najkracem, moze se pouzdano tvrditi da bi svet bez Ujedinjenih nacija bio temeljno drugaciji, haoticniji, opasniji i veoma nesiguran u svakom smislu. To bi se posebno odnosilo na manje, uglavnom vanevropske zemlje, koje inace pate zbog svog nezavidnog polozaja, narocito u Africi.

Sigurno je, takodje, da bi danasnji svet bez Ujedinjenih nacija bio potpuno nepredvidiv i mesto u kome bi se mnozili uzasi za slabije, ali, vrlo moguce, i najmocnije subjekte svetske zajednice. Danasnja globalna pandemija koja nikoga ne stedi, niti bira zrtve, dokazuje nuznost zajednickog odgovora svih clanica Ujedinjenih nacija, kako bi se spasili od pretnje nevidljivog i ubojitog virusa. Nemoguce je da se bez preduzimanja zajednickih mera na svetskom nivou, postigne pobeda nad ovim upornim i vrlo opasnim neprijateljem. Moram reci da zadivljuje to kako je najmnogoljudnija Kina reagovala na ovu posast i sprecila razvoj katastrofalnih posledica, pre svega zastitom i ocuvanjem zivota i zdravlja svojih gradjana. Za svaku pohvalu je i brzina kineskog delovanja na svojim ogromnim prostorima i mere koje su preduzimane ukazuju na odlucnost i sposobnost njene vlade da sprovede sve sto je potrebno u cilju ocuvanja zdravlja citave nacije. Broj i izuzetni primeri dobrog postupanja treba da posluze kao uzor i u brojnim granama sistema Ujedinjenih nacija, narocito u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Pandemija ne jenjava i odnela je brojne zivote, pa se pokazuje nuznim da joj se pristupa organizovano i obezbedi jedinstven odgovor. Mislim da bi bilo mudro da se ovoj temi posebno posveti i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Radi se o opasnosti po citav svet, a medjunarodna bezbednost je s punim pravom prioritetno pitanje ovog najviseg i najautoritativnijeg tela u Svetskoj organizaciji.

Tacno je da je od nastanka Ujedinjenih nacija bilo nebrojeno ratova i da su u njemu cesto ucestvovale i stalne clanice Saveta bezbednosti, verujuci da time zadovoljavaju svoje interese. Svejedno, nepostojanje Svetske organizacije omogucilo bi beskrajnu agresivnost pojedinih zemalja, tj. njihovih vladajucih rezima. Mi u Srbiji smo najneposredniji svedoci zaobilazenja Saveta bezbednosti, jer smo 1999.g. surovo unistavani na svojoj teritoriji, ubijani su civili i pripadnici bezbednosti vrseci svoje duznosti, a nikakva kazna nije stigla pocinioce. To nas je navelo da razmisljamo o nedostacima vazeceg svetskog poretka, ali ni najveci skeptiici nikada ne bi tvrdili da je bolje da nema Ujedinjenih nacija. Naprotiv, uverenje u njihovu nuznost je nepokolebano, jer je snazna svest o tome sta bi tek bilo da ih uopste nema.

Verujem da je relevantnost i potreba postojanja Ujedinjenih nacija danas ista kao i u vreme stvaranja Organizacije. Nazalost, nedostaje onaj pocetnicki entuzijazam, ali slozenost savremenih problema, prozimanje svih nacija na planeti, tehnoloska dostignuca i njihova primena, jednostavno zahtevaju da vodeci politicari mudro iskorace i uporno nastoje na stvaranju dublje medjuzavisnosti citavog sveta. Poverenje nedostaje, ali samo zbog uskogrudosti pojedinaca koji vide buducnost u jednostranom stvaranju koristi. A upravo su Ujedinjene nacije stvarane kao nova paradigma vere u jednakost i ravnopravnost medju individuama, koja treba biti preneta na nivo medjudrzavnih odnosa. Zar to nije prava i jedina demokratija? Imati pravo da saopstis sta mislis, a da zbog toga ne budes kaznjavan. Taj ideal stvarne ravnopravnosti, podrazumevajuci da su ucesnici zdravorazumski, ponekad nam izmakne, ali njemu treba neprekidno i vrlo uporno teziti, ka njemu se neumorno kretati.

Upoznao sam se sa istupanjem predsednika Si Djinpinga na generalnoj debati u Generalnoj skupstini Ujedinjenih nacija, koja je ove jubilarne godisnjice, morala biti organizovana putem interneta zbog pogubnog dejstva korona virusa. Mogu da zakljucim da u potpunosti delim filozofiju i politicki pristup koji je tom prilikom iznesen. Istina je da je pravednost nesto cemu svi pojedinacno i zajedno tezimo i da je nedostizna bez sustinske jednakosti i medjusobnog postovanja, kako medju individuama tako i medju drzavama. Medju drzavama jos i vise! Narocito danas.

Ivan Mrkic

Clan Nacionalnog saveta za Rusiju i Kinu

Bivsi ministar spoljnih poslova R.Srbije