Sedamdeseta godišnjica mirnog oslobođenja Tibeta-put progresa i razvoja

Pre tačno 70 godina, tačnije 23. maja 1951. godine u Pekingu je potpisan sporazum Centralne narodne vlade i lokalne vlade Tibeta, ukratko: „Sporazum od 17 tačaka“, kojim se obeležava mirno oslobađanje Tibeta i započinje potpuno novi istorijski proces za unapređenje tibetanskog društva.

Pre sedamdeset godina, pod vođstvom Komunističke partije Kine, tibetanski narod je počeo da ulazi u novu eru napretka, prosperiteta i otvorenosti. Nakon potpisivanja „Sporazuma od 17 tačaka“, centralna vlada Kine ponovo je uspostavila svoj suverenitet na Tibetu, što je dovelo do uspostavljanja vladinih tela za pomoć običnim ljudima na Tibetu.

Mirno oslobađanje omogućilo je veliki proces transformacije društvenog sistema na Tibetu, to više nije feudalno kmetstvo kojim upravlja teokratska vlast, u kojem su visoke klase snažno eksploatisale obične ljude. Mirno oslobođenje, zajedno sa kasnijom demokratskom reformom 1959. godine, okončale su stotine godina starog feudalnog kmetstva i teokratije na Tibetu i uspostavile potpuno novu narodnu demokratiju, dajući običnim ljudima moć da kontrolišu sopstveni život.

Sada obični ljudi na Tibetu imaju mogućnost da biraju svoje predstavnike u Nacionalnom narodnom kongresu i članove lokalnih narodnih kongresa na različitim nivoima da bi upravljali političkim, ekonomskim i socijalnim poslovima koji direktno utiču na njih. Štaviše, mirno oslobađanje jasno je naznačilo put etničke, regionalne autonomije na Tibetu. Etnička, regionalna autonomija jedinstveni je politički sistem upravljanja etničkim regionima u Kini, koji kombinuje nacionalno ujedinjenje sa lokalnom autonomijom i etničke činioce sa regionalnim faktorima.

Pre mirnog oslobođenja, na Tibetu nije bilo autoputeva. Danas se ukupna dužina autoputeva približila 120.000 km u regionu, zajedno sa železnicom i aerodromima. Stanovništvo Tibeta povećalo se sa 1,23 miliona 1959. na 3,5 miliona u 2019. godini. BDP Tibeta 1959. godine iznosio je samo 174 miliona juana (26,7 miliona dolara), a prosečni godišnji prihod svakog Tibetanca bio je samo 142 juana. Dok je 2020. godine BDP Tibeta premašio 190,2 milijarde juana, a raspoloživi dohodak po stanovniku seoskog stanovništva na Tibetu dostigao je 14.598 juana. U 2020. godini ukupna maloprodajna prodaja robe široke potrošnje dostigla je 74,578 milijardi juana, što je porast od 2.192 puta u odnosu na 1959. godinu.

U starom Tibetu nije postojala škola u modernom smislu, a stopa nepismenosti bila je čak 95%. Od 1951. do 2020. kineska vlada je u obrazovanje uložila ukupno 223,965 milijardi juana da bi promovisala uspostavljanje modernog obrazovnog sistema koji pokriva predškolsko obrazovanje, osnovno obrazovanje, stručno obrazovanje, visoko obrazovanje, kontinuirano obrazovanje i specijalno obrazovanje na Tibetu.

Pod tzv. maskom verskih sloboda, neke države su uputile zlonamerne komentare, a činjenice govore da na Tibetu postoji više od 1.700 lokacija za verske aktivnosti, više od 46.000 monaha, 4 džamije, više od 12 000 muslimana, 1 katolička crkva i više od 700 vernika, tradicionalne verske aktivnosti se održavaju normalno. Još od davnina Tibet je bio sastavni deo Kine, a tibetanska etnička grupa bila je zajednički član kineske nacije koja deli zajedničku sudbinu.

Pod snažnim vođstvom KPK sprovedene su demokratske reforme, oslobođeno je milion tibetanskih kmetova koji su postali upravljači svojih poslova, sprovedena je etnička regionalna autonomija. Naime, postignut istorijski skok u socijalnom sistemu, reformama, otvaranju i modernizaciji svih etničkih grupa na Tibetu. Tibetanski narod se zauvek oslobodio imperijalističke agresije i okova i krenuo svetlim putem jedinstva, napretka i razvoja.

Tokom poslednjih 70 godina nakon mirnog oslobođenja, Tibet je postigao ogroman napredak u svakom aspektu, što je sveobuhvatno opisano u beloj knjizi koju je 21. maja izdala Kancelarija za informisanje Državnog saveta Kine.

Prvo, sprovedeno je „ciljano smanjenje siromaštva“. Od 18. Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine (KPK), kineska vlada je mnogo uložila u borbu protiv siromaštva i prvi put u istoriji Tibeta rešila problem apsolutnog siromaštva.

Drugo, omogućena je „etnička solidarnost“, razmena, komunikacija i integracija između različitih etničkih grupa uvek su bili tradicija Kine od davnina i osnovni ton etničke politike kineske vlade. Da bi poboljšala etničku jednakost i solidarnost, trenutna kineska vlada duboko je posvećena konsolidaciji, studenti i radnici se podstiču da pronađu i započnu posao bilo gde u Kini.

Treće, omogućena je „ekološka gradnja“. Kao važan garant kineske ekološke bezbednosti, zaštita životne sredine Tibeta privukla je veliku pažnju ne samo ljudi u Kini već i drugih zemalja širom sveta. Tibet je postao jedna od regija sa najboljim ekološkim okruženjem na svetu.

Stoga možemo reći da postoji potpuno novi Tibet u poređenju sa onim koji je postojao pre 1951. godine. Pod snažnim vođstvom predsednika NRK Si Đinpinga sprovedena je izgradnja novog modernog socijalističkog Tibeta koji je jedinstven, prosperitetan, kulturno napredan, skladan i lep.

Autor: Zoran Spasić, direktor Centra za saradnju sa zemljama Azije