Piše: Džang Guodžen

Bian Siju nalazi se u najstarijem službenom popisu lekovitih biljaka „ Šen Nong Ben Cao Đin" koji je nastao u periodu istočnog Hana 25.do 220.godine naše ere. Ovaj popis se temelji na klasičnim medicinskim i farmakološkim saznanjima prvog poznatog kineskog cara Šen Nonga iz 26.veka pre naše ere koji je nazvan „ duh-ratara".

Bian Siju je jednogodišnja biljka neuglednog izgleda. Niska je i prilegla i raste kao korov. Može da poraste do visine od 15 do 50 santimetara, a cvetovi su mu bele ili svetlo ružičaste boje. Plodovi Bian Sijua su duguljasti i rebrasti, dugi dva milimetra, smeđe ili crne boje. Vreme cvetanja mu je od juna do avgusta, a semenke se dobiju od septembra do oktobra.

Listovi i mladi vrhovi stabiljke sakupljaju se tokom čitavog leta i u tradicionalnoj medicini se koriste za lečenje raznih bolesti.

Svakih 100 grama mladog vrha ove biljke sadrži 79 grama tečnosti, 6 grama belačevina, 0,6 grama masti, 10 grama ugljenih hidrata, 50 miligrama kalcijuma, 47 fosfora, 9.55 karotina, 20.58 vitamin B i 158 miligrama vitamina C.

U kineskoj tradicionalnoj medicini Bian Siju se koristi u lečenju bolesti mokraćnih puteva, teškoća u radu bubrega, bolesti krvi u za izbacivanje kamena iz mokraćne bešike.

Osim toga, uspešan je i u ubražavanju svraba i lečenju herpesa, a ne retko ga koriste kao i sredstvo za dezinfekciju. U novije vreme koristi se u vidu obloga u lečenju upale pljuvačne žlezde i dečjih glista.

Oblog se priprema tako što se 30 grama svežih listova i vrha stabljike Bian Sijua dobro opere, a zatim sitno iseče i istuca da se napravi pire. U to se doda malo krečne vode i malo belanceta, promeša i smesa stavi na otok izazvan upalom pljuvačne žlezde.

Bian Siju pripada hladnoj grupi, pa lekari tradicionalne medicine smatraju da se uzimanjem leka spravljenim od njega gubi energija i slabi organizam. Zbog toga ga ne prepisuju osobama koje su oboljene od reume, gihta ili artritisa.