Narodnost Džuang je jedna od 55 nacionalnih manjina u Kini. Pripadnici ove narodnosti, bez obzira da li su muškarci ili žene, da li su odrasli ili deca, umeju i vole da pevaju. Deca već sa 4 ili 5 godina počinju da uče pevanje. Seljaci dok obrađuju njive ili seku drva pevajući izražavaju svoja osećanja. Pevaju na venčanjima i sahranama, prazničnim i običnim danima. Kakve pesme pevaju pripadnici narodnosti Džuang? DA bismo odgovorili na to pitanje, najpre moramo pomenuti ime gospođice Liu Sanđe. Ona je zaslužna za to što se u Guangsi-džuanskoj autonomnoj pokrajini narodne pesme i dalje prenose od usta do usta. Nju zovu pokrajinskom vilom pesme. Uz dozvolu Državnog saveta Kine, 20. maja 2006. godine pesme narodnosti Džuang koje je pevala Liu Sanđe uvršćene su na prvu listu nematerijalne kultune baštine na državnom nivou.

Priča se da je Liu Sanđe rođena 703. godine naše ere. Ona je bila veoma pametna i od najranijeg detinjstva pokazivala je sklonost ka pevanju. Kada je imala 12 godina naučila je i pesme iz drugih krajeva u okolini njenog zavičaja, pa je zbog toga postala poznata u mestima u kojima žive pripadnici narodnosti Džuang. Liu Sanđe je počela da stalno peva u okolnim selima, a na tim skupovima mnogo meštana se natpevavalo sa njom. Natpevavalo se najmanje jedan, a najviše tri do pet dana, ali niko nije uspeo da je pesmom pobedi. Pesme koje je pevala Liu Sanđe obuhvatale su sedam oblasti: život, proizvodnja, ljubav, rituali, zagonetke, priče i klasične narodne pesme. Ove pesme su veoma bogate elementima nacionalne kulture. Uzećemo za primer pesmu posvećenu proizvodnji. ''U proleće prijatno miriše čaj. Na plantaži čaja se vide prirodne lepote. Čaj gajimo sami i beremo ga sami. Srećni smo što nam je korpa puna mirisnog čaja.'' Jedna od ljubavnih pesama govori o upaljenoj lampi, uz koju devojka šije torbicu ispunjenu crvenom boranijom i čeka dragog da joj se vrati. U ovoj pesmi crvena boranija simbolizuje sreću u ljubavi. Mladi ljudi sličnim pesmama izražavaju iskrenu ljubav.