Pripremila: Tatjana Soldat
O Konstantinu Kostjukovu, svetski poznatom baletskom igraču, može da se priča mnogo, a da svaka priča bude drugačija i interesantna: o njegovim baletskim uspesima, a porodici, o načinu odrastanja, o tome kako je iz rodnog Kijeva došao i ostao u Beogradu. Otac Kostantina Kostjukova, Eduard, je iz Rostova na Donu, bio je baletski igrač, a majka Ina iz Novosibirska, inženjer. Kao dete, Kostantin nije mnogo voleo balet, ali je rano počeo da svira na klaviru. Voleo je i da crta i da se igra sa plastelinom. Kad je napunio deset godina poželeo je da krene očevim stopama. Školovao se na kraljevskom koreografskom učilištu, a posle šest godina baletskog staža, prilikom jednog gostovanja u Beogradu, ponuđeno mu je da ostane. Tako je Rus iz Kijeva postao Beograđanin.
Sa Konstantinom Kostjukovim sam imala čast da razgovaram prilikom njegove poslednje posete Pekingu, kada je sa pozorištem Madlenianum gostovao na festivalu ''Umetnički susreti u Pekingu''. Tada je na Pekinškom univerzitetu izvedena predstava ''Orfej u podzemlju'', a ulogu Orfeja izvanredno je odigrao baš Kostjukov.
- Bilo je lepo videti brojnu publiku na predstavi. Ovo je velika sala i drago mi je što je tako veliki broj ljudi došao da vidi našu predstavu, koja nije jednostavna, jer je kombinovana sa pesmama Branka Miljkovića. Imali smo prevod, ali ni sama predstava nije obična baletska predstava, to je u stvari baletska drama, gde postoji filozofija u tim pesmama. Možda je to ono što je blisko kineskoj publici, pošto znamo njihovu tradiciju, istoriju i filozofiju, Kinezi su narod koji traži duboki smisao. Mislim da je ovo za njih neobična predstava i zbog toga što je stavljena u okvir pravoslavlja, religije za koju su čuli, ali sa kojom nisu imali bliži kontakt. Pored toga kroz predstavu ''Orfej u podzemlju'' Kinezi su mogli da vide našu kulturu i da osete naše podneblje, što sigurno ne mogu često da vide ni na televiziji. Mislim da je to jedan korak koji vodi spajanju, jačanju prijateljstva i kulturnim razmenama. Nadam se da ćemo u budućnosti imati više kontakata sa Kinom. Ja sam u Kini bio na baletskom koncertu 1993. godine, ali mislim da ovde odavno nije bila prikazana jedna naša pozorišna predstava.
KRI: Da li ste imali neke poteškoće prilikom nastupa, na primer vremenska razlika ili slično?
- Vremenska razlika jeste problem, ali na to smo navikli, jer često putujemo u daleke zemlje, bili smo na primer i u Kolumbiji, Meksiku, Japanu i drugde. Ovde je bio problematičan pod, težak je za balet, jer je pomalo klizav i tvrd, ali smo se snašli sa nekim našim pomagalima. Dobro je bilo, imali smo podršku i razumevanje od strane domaćina. Interesntno je njihovo viđenje predstave i neke njihove primedbe i tačno se vidi da su pokušali da uđu u suštinu predstave.
KRI: Kakve utiske ćete poneti iz Kine?
- Primetio sam da je infrastruktura mnogo napredovala u odnosu na ranije i drago mi je da je narod ostao isti, nije toliko puno u globalizaciji kao što je to slučaj drugde u svetu. Ja više volim da dođem u neku i zemlju i da osetim kulturu, tradiciju i folklor tog naroda, ali mi je jako žao da to u Evropi skoro da ne postoji. Od 1985. godine, kad sam završio baletsku školu, često putujem, tada sam igrao sa sovjetskim baletom, a potom sa ruskim. Obožavam osećaj kada dođem negde, bez obzira da li je to Francuska,Španija, Japan, Kanada ili neka druga zemlja, kada se od aerodroma oseti poseban miris i vide se njihove karakteristične radnje. Sada, na žalost, u Evropi su svugde iste radnje, iste reklame, sve je isto, tako da čovek izgubi želju za putovanjima. Meni je drago da postoje zajednice nekih zemalja, koje imaju svoje prednosti, na primer zbog gostovanja, zbog viza i tih stvari. Znamo da nas sve vodi biznis, ali ne bih voleo da biznis uđe u tradiciju, u sport, u bogatstvo jednog naroda. To je lice jednog naroda, njegov izlog. Žao mi je što toga u Evropi više nema, a ne bih voleo da to nestane u celom svetu.
