Beograd - Srpsko tržište preplavljeno je proteklih godina proizvodima iz Kine, ali i naša zemlja ima šta da ponudi najmnogoljudnijoj zemlji sveta - fudbalske trenere. Radomir Antić poslednji je u nizu koji se otisnuo put Dalekog istoka sedanjem na klupu Šandonga, gde sa uspehom trenutno rade najbolji trener Kine Dragan Okuka, bivši strateg Partizana Aleksandar Stanojević, te Svetozar Šapurić i Dragan Kokotović.
Selektor Kine bio je Bora Milutinović, dok je Ratomir Dujković predvodio olimpijsku selekciju. Jedan od pionira koji je utisnuo put srpskoj školi fudbala bio je i nekadašnji selektor Jugoslavije Slobodan Santrač, koji ističe da Kinezi vole naš način rada, rame uz rame sa Brazilcima, odnosno da im mentalitetom odgovaramo više od Nemaca, Holanđana i Španaca.
- U kineskom fudbalu najpotrebnije je da se radi na tehničkoj pripremi meča, na taktici u kojoj se zna sistem, ali da opet individualac ima slobodu da preuzme odgovornost. To je najsličnije našem i brazilskom fudbalu, pa ne čudi što imaju poverenje u trenere s ovih prostora. Mi imamo znanje potrebno fudbalu koji je u povoju, ali i strpljenje da im ponavljamo istu stvar milion puta. To je neophodno jer Kinezi, kao i naši fudbaleri, ne mogu dugo da drže koncentraciju. Kod Nemca, Holanđanina i Španca to ne bi moglo, kod njih se zna šablon koji se uči napamet i nema individualnog odstupanja - objašnjava Santrač.
Prema njegovim rečima, naši treneri dosta rade i na kondiciji, što je u Kini opet neophodno jer je zemlja ogromna. Tako se u samo nekoliko dana mečevi igraju na razdaljini kao od Istanbula do Osla, uz velike temperaturne i visinske razlike. Kada je u pitanju motiv naših trenera da se otisnu put Kine, Santrač navodi mogućnost rada sa fudbalerima koji žele da uče, utiranje puta fudbalu u jednoj zemlji, ali naravno i finansijski momenat.
- Kineski fudbal najveći bum je doživeo od 1999. do 2002, kada su se i plasirali na Svetsko prvenstvo, a selektor je bio Bora Milutinović. Tada je tamo bilo puno naših trenera, stekli su poverenje, pa ne čudi što su posle olimpijsku selekciju poverili Dujkoviću. Tu je i finansijski momenat, jer su u Kini primanja daleko veća nego u našem fudbalu, pa čak veća i od nekih evropskih zemalja - navodi Santrač.
On dodaje da u Kini ne cene samo srpske već i ostale trenere jugoslovenske škole, kojih je poslednjih decenija tamo bilo pedesetak. Tako je u Kini još Blaž Slišković, dok je trag ostavio i Miroslav Ćiro Blažević. Uz stručnjake put Kine je kretalo i dosta igrača, gde su neka imena bili Andrija Kaluđerović, koji se kratko zadržao, Aleksandar Jevtić, Miloš Trifunović, ali i „posrbljeni" Brazilac Kleo iz Partizana.
Milan Živadinović sedeo je klupi Gvanžua tokom 2007. godine, a kao i Santrač naglašava da su sličnost mentaliteta dva naroda i temeljan rad glavni razlozi zbog čega Kinezi izdvajaju novac za naše trenere.
- Red, rad i disciplina su ono što naše trenere preporučuje u Kini. Englez i Nemac neće imati strpljenja da igraču objašnjavaju osnovne stvari po više puta. Pa čak ni treneri iz Brazila, čijih igrača ima puno u Kini, ne uspevaju da se uklope sa kineskim mentalitetom. Oni puno ulažu u fudbal, ali zato mora puno da se radi, napredak se želi odmah. Naši treneri se u Kini ponašaju kao da su došli u Mančester, daju sve od sebe, dok drugi stranci to ne rade i zato ne uspevaju da se održe. S druge strane, mi jedni drugima pravimo prodor. Uspesi Bore Milutinovića i Ljubiše Tumbakovića, kao i najnoviji odlični rezultati Dragana Okuke, utrli su put Aleksandru Stanojeviću i Radomiru Antiću. Tako će i oni raditi za neke druge trenere, što nam kinesko tržište ostavlja otvorenim - navodi Živadinović.
Da su rezultati glavna preporuka srpskim trenerima u Kini, smatra Milorad Kosanović, koji je u toj zemlji proveo gotovo deset godina i svojim klubovima donosio titule. On pojašnjava da su srpski stručnjaci u proteklih 15 godina uzeli desetak titula, što je otvaralo vrata novim trenerima.
- Santrač, Tumbaković, Živadinović, Pižon i ja osvajali smo titule, Okuka i Stanojević su napravili čudo sa manjim klubovima i to je ono što nas preporučuje. Dokle bude rezultata, imaćemo posla u Kini. Svako ima svoj motiv da ode tamo, nekome je rad u novoj sredini, nekome izazov fudbala u povoju, a ni finansijski momenat nije zanemarljiv. Naš narod ima pogrešno mišljenje o Kini i tamošnjem fudbalu, jer su uslovi rada i života na nivou najrazvijenijih zapadnih zemalja - zaključuje Kosanović.
