Razgovarao : Radosav Berbatović
Proslavljeni srpski trener Slobodan Santrač, koji je poslednjih deset godina vodio je nekoliko kineskih klubova, a sa prvoligašem Šandungom, čak osvojio dve duple krune i proglašen za trenera godine 1999. za Kineski radio „Internacional" priča o svojim iskustvima u vođenju ovdašnjih klubova, sličnostim i razlikama evropske i kineske igre, kao i o dolasku italijanskog trenera Marćela Lipija na klupu prvaka serije A Gvangdžou Evergranda.
Bili ste trener u nekoliko značajnih kineskih klubova i sa njima osvojili brojne titule. Kakva su uslovi za rad trenera u Kini?
- Imam praktično desetogodišnje iskustvo rada i analiziranja, i vrlo sam vezan za kineski fudbal, pa iako nisam već nekoliko meseci u Kini pomno pratim fudbalske utakmice. Kada sam prvi put počeo da treniram klub Šandung 1999. godine, on je bio na dnu tabele i malo je nedostajalo da padne u drugu ligu. Bio sam iznenađen time da klub nije imao velike ambicije – imali su svoj stadion, igrače i publiku i kao da im je to bilo dovoljno. Mnogo truda sam u početku uložio u organizciju kluba, teninga, pošto su igrači bili u veoma slaboj fizičkoj kondiciji, i bez velikih ambicija.
U čemu je bio problem?
- Najveći nedostatak je bio u tome što je u klubu bilo mnogo starijih igrača, koji su navikli na stil igre sa slabom odbranom, a istovremeno u prvom timu nisu igrali igrači pre navršene 21 godine. Na moje insistiranje da se u klub dovede što više mladih ljudi to se promenilo, i postao sam prvi trener u Kini koji je igrača od 17 godina stavio da igra u prvi tim. Kada sam nakon upornog rada sa igračima uspeo da ojačam odbranu, tada je ekipa počela da dobija utakmice, a i dolazak golmana Saše Petrovića je bio vrlo značajan. Iste godine uspeo sam sa Šandungom da osvojim i Ligu i Kup.
U čemu su sličnosti, a u čemu razlike između fudbala koji se igra u Kini i u Evropi?
- U Kini se igra sličan fudbal, kao i u Srbiji, zato i treneri iz Srbije i bivše Jugoslavije imaju znatan uspeh u Kini. To se prvenstveno odnosi na insistiranje na igri, a ne na rezultatu. Poseban problem u kineskom fudbalu je što je ogromna zemlja, pa vremenska i temperaturna razlika severa i juga mnogo utiču na kvalitet igre. Ne igra se dovoljan broj utakmica, upravo zbog velikih razdaljina, pa ako se to ne uoči na vreme igrači budu u mnogo slabijoj kondiciji nego što bi trebalo.
Kavi su uslovi za strane trenere u Kini?
- Većina klubova ima svoje dobro organizovane sportske centre, koji omogućavaju pripreme i po lošim vremenskim uslovima, Peking, Dalijen, Šandung, Šangaj, Gvangdžo i drugi. Prepreku može stvarati česta promena gradova pri utakmicama što čini da neki klubovi nemaju svoje navijače.
Ipak, izdvojio bih klubove poput Pekinga ili Leonina, koji imaju izuzetno kvalitetne kineske igrače, igraju vrhunski fudbal i imaju stalnu publiku. Takođe sam tokom boravka u Kini u klubovima imao šefove tima, koji su mi mnogo pomagali u logistici i kontrolori igrača.
Kineska javnost je oduševljena dolsakom Marćela Lipija na klupu Huangdžou Evergranda. Kako vi komentarišete sam njegov dolazak, ali i njegovu izjavu da će italijanski stil igre?
- Italijansko prvenstvo nije takmićenje igre, već rezultata, i to se videlo po rezultatima, koji je imao Lipi do sada u Kini, jedan do dva gola po utakmici i jačanje odbrane. Smatram da će prvenstveno u odbrani uvesti visok nivo profesionalizacije. Istovrmeno smatram da će biti veliki problem za igrače da prihvate takav stil igre, ali i za navijače, koji smatraju da tim koji je jači treba da pobedi i da da što više golova. Takođe, vole aktivnu igru, nadigravanje. Ipak, Lipi dolazi u tim, koji je vrlo jak, dobro uvežban pošto je njegov prethodnik Li Jang Su, dobro radio sa igračima i tim iz druge lige doveo do prvog mesta u prvoj ligi. Možda će on pokušati da prenese igru iz Italije, u čemu mu je jedina prednost što je tim zaista jak.
Šta bi ste savetovali trenere koji iz Evrope dođu u Kinu šta da rade, a šta nikako ne?
- Nekoliko trenera iz Evrope imalo je problema u Kini, zato što su pokušali da igrače nateraju da igraju evropski fudbal, pa je dolazilo do nesuglasica i sukoba i sa igračima i s navijačima. Sličan problem imao je Kamačo prošle godine kada je došao za trenera nacionalnog tima i počeo se ponašati kao da su ovdašnji igrači Španci, ali je uvidevši da neće ići uveo pas igru, bez dugih lopti i odmah počeo da dobija bolje rezultate.
