KRI: Da li su Vam neki film ili glumci ostali u posebnom sećanju?

-Imena zaista ne mogu da se setim, jer imaju specifična imena, ali se sećam da sam, prilikom posete Kini, bio zajedno sa dvoje tada veoma popularnih kolega. To je zaista bilo predivno, kada su njih dvoje zapevali našu pesmu, ja sam pokušao da ih pratim. To je bila toliko velika prisnost da se to ne nikada zaboravlja. Bilo je to pre tridesetak godina, kada je prikazan film ''Kraljevski voz'', sedam-osam godina posle uspeha filma ''Valter brani Sarajevo''.

KRI: Kako ocenjujete razvoj srpskog filma sada i koje su razlike u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji?

-Jugoslavija bila jedna zaista moćna zemlja, koja je 1945. godine bila na strani pobednika. Stvorena je jedna zemlja različitih kultura, različitih vera i različitih nacija, u kojoj smo svi živeli složno i harmonično sve do raspada zemlje. Čini mi se da ta Jugoslavija predstavlja prototip zemalja kakve bi trebale da postoje danas u svetu. U to vreme jugoslovenska kinematografija je proživljavala svoj najmoćniji period, jer su rađani filmovi koji nisu bili stvarani po šablonu vezanom za rat i revoluciju. Javio se jedan novi, nazovimo ga ''crni'' talas, koji govori o drugom licu revolucionara u pobedi u ratu od 1941-45. godine. Rađa se i novi film. U tom vremenskom periodu nastao je i film ''Jutro'', koji je meni doneo najveće priznanje koje sam dobio u svetu filma, Zlatnog lava u Veneciji. To je film Puriše Đorđevića, jako atraktivan film koji je ostavio traga i pečata na mnogo toga u svetu filmske umetnosti. U to vreme kinematografija u Jugoslaviji je bila jako bogata, imala je veliku teritoriju sa 22 miliona stanovnika, ogroman broj gledalaca koji su hrlili da vide sve te filmove. Sad je na toj teritoriji šest zemalja, to su mala tržišta, koja se još uvek nisu otvorila jedna drugima, ali dolazi vreme kada se sve to otvara. Kinematografija po kvalitetu u ovim godinama nije bog zna šta, samo zbog toga što nema dovoljno para, zemlja je skučena, zatvorena, pa se nadam da će doći dan kada će ''procvetati hiljadu cvetova'', kako to Kinezi znaju da kažu.

KRI: Ovo je drugi po redu Međunarodni filmski festival u Pekingu. Prošle godine smo gledali film ''Jesen stiže, dunjo moja'', a ove godine gledamo ''Miris kiše na Balkanu''. Veliki broj kineskih gledalaca će kroz ove filmove uspeti da nauči nešto iz života u Srbiji. Šta to znači za srpski film i promociju srpske kulture u Kini i na koji način bismo trebali da promovišemo svoju kulturu u ovoj zemlji?

-To je kontinuitet koji je prisutan još iz jugoslovenskih vremena i zato mi se čini da trebamo iskoristiti tu veliku šansu i velike simpatije koje Kina neguje prema Jugoslaviji, odnosno prema Srbiji. Čini mi se da je Kina kamen temeljac naše budućnosti. Jedan sam od onih koji veruje da će prikazivanje, ova dva filma na Filmskom festivalu u Pekingu, gradu kojima ima ogroman broj stanovnika i koji moja supruga Mira i ja beskrajno volimo, gledaoci u Kini steći utisak o našim interesovanjima, našim problemima i našim nemirima, a glavna teza filma ''Miris kiše na Balkanu'' je dijalog civilizacija, mogućnost uspostavljanja kontakta između svih nacija, vera i religija.

KRI: Kako ocenjujete razvoj sadašnje kineske kinematografije?

-Čini mi se da je kineska kinematografija sada u nekoj maloj stagnaciji. Gledao sam neke filmove na nekim filmskim festivalima i nije bilo nekog značajnijeg ostvarenja, kao da je zapala u fazu stvaralačke oseke, kako se to kaže. Ipak, uveren sam da će nas uvek moći iznenaditi i ponuditi nam nešto novo i nepoznato za nas, a privlačno za dušu i srce.

KRI: Kad možemo da Vas očekujemo u Kini?

-Pa sve zavisi od okolnosti. U svakom slučaju, sa velikim zadovoljstvom planiram da ponovo dođem u Kinu. Koristim priliku da pozdravim sve slučaoce KRI-ja na srpskom jeziku, svima želim sve najbolje u životu, unutrašnji mir i ono što je najvažnije, slogu i harmoniju.