Nakon novogodišnjih praznika na Internetu je grupa forumaša koju zovu ''osunčani'' ostavila podatke o troškovima koje su napravili. Pre svega, moraću da vam objasnim šta označava reč ''osunčani''. To je novi termin koji se pojavio u kineskom jeziku, prevod je engleske reči ''share'', a označava ljude koji svoju zaradu, račune, omiljene predmete ili nešto drugo objavljuju na Internetu, ne radi poređenja, nego da bi sa drugima podelili radost. Ovo je u zadnje vreme veoma popularan način upoznavanja.
Ali da se vratimo našoj današnjoj priči. Na mnogim forumima možete pročitati ovakve poruke: ''5000 juana? Toliko košta dva meseca boravka u dobrom obdaništu.'' Ili: ''Sledeće godine moje dete će krenuti u obdanište, što znači još 1000 juana.'' Poruke su razne, a pouka svih poruka je jedna: ''Teško je odgajati decu, zato je bolje ne rađati ih.'' Zbog toga se pored novonastalih izraza ''rob stana'', ''rob automobila'', ''rob kreditne kartice'' i drugih, pojavio i izraz ''rob deteta'', a njome se označavaju ljudi od tridesetak godina, rođeni od 1980. godine na ovamo. Zašto baš naglašavam 1980. godinu? Zato što je 1980. godine donesena odluka o kontroli rađanja, odnosno da svaka porodica može da rodi samo jedno dete. Deca rođena posle tog perioda su sada stasala u odrasle ljude i sami postali roditelji. Pošto su donedavno bili maženi i paženi, briga oko deteta im predstavlja veliki teret, pa gotovo svaki od njih sebe proziva ''robom deteta.'' I među njima ima razlike, ali o tim razlikama ću govoriti malo kasnije.
Nedavno su na raznim internet forumima u Guangdžou prikupljeni podaci o tome koliko je potrebno novca da bi se odgajilo jedno dete do završetka osnovne škole, koja u Kini traje šest godina. Prema tim podacima, odgajanje jednog deteta košta oko 450 hiljada juana, odnosno 45 hiljada evra, a 80 odsto novca ode na školovanje i razne kurseve. Jedna majka je na forumu iznela podatke o tome koliko troši za svoju trogodišnju kćerku: više od deset hiljada juana godišnje za dadilju, skoro deset hiljada juana godišnje za vrtić, deset hiljada juana za osiguranje, rano obrazovanje i časove klavira. Pored toga treba kupiti i mleko, odeću i obuću, pelene, igračke i druge sitnice za svakodnevni život. Pošto njena mesečna primanja od 3300 juana (330 evra) ni izbliza ne zadovoljavaju potrebe, njeni roditelji i roditelji njenog muža godišnje izdvajaju 30 do 40 hiljada juana za unuku.
Istini za volju, među roditeljima koje guše ekonomski problemi možemo izdvojiti nekoliko grupa.
Prva grupa su roditelji sa stvarnim ekonomskim poteškoćama:
U ovoj grupi su mladi ljudi lošeg ekonomskog stanja, koji dolaze iz siromašnih porodica. Njima rođenje deteta, pored postojećih rashoda za stan i drugih svakodnevnih obaveza, dođe kao veliki ekonomski teret.
Primer: Xiao Li je magistrant druge godine jednog Instituta za hemiju u Guangdžou. Rođena je 1981. godine u provinciji Hunan. Muž joj je zaposlen u jednoj trgovačkoj firmi. Njih dvoje sa detetom žive u jednom kvartu u Guangdžou, u iznajmljenom stanu od 50 kvadrata. Njih troje žive od 4000 juana (400 evra), koliko iznosi mesečna plata njenog muža. Trogodišnje dete će upisati u obdanište u selu gde joj žive roditelji, jer je tako jeftinije.
