Lokalitet pekinškog čoveka (sinantropus) nalazi se 48 kilometara jugozapadno od Pekinga, konkretno na brdu Longguošan blizu sela Džoukoudian, opština Fangšan. Tu se spaja planinsko područje i ravnica. Na jugoistoku je prostrana severno-kineska nizija, na severozapadu se prostire planinski venac Jenšan. Okolo Džoukoudiana je krenjački reljef, zbog vodene erozije oformljeno je mnoštvo većih i manjih prirodnih pećina. Od njih je najčuvenija pećina dugačka 140 metara u pravcu istok-zapad, a to je fenomenalna pećina pračoveka. Godine 1929. u njoj su nađeni prvi put fosilni ostaci pračoveka.

Džoukoudian nudi značajne ruine iz starog kamenog doba na severu Kine. Najpoznatiji je arheološki lokalitet pekinškog čoveka koja se zove prvo mesto u Džoukoudianu. Ovaj lokalitet je prvi otkrio švedski naučnik Anderson, kasnije su mnogi naučnici nastavili raskopavanje. Godine 1927. jedan kanadski naučnik je nazvao "Pekinškom vrstom kineskog čoveka" tri čovečja zuba otkopana u Džoukoudianu. Godine 1929. kineski arheolog Pej Venčong otkrio je tokom raskopavanja prvu lobanju pekinškog čoveka što je šokiralo ceo svet.

Arheološko raskopavanje lokaliteta Džoukoudian trajalo je sa prekidima već više od 80 godina, arheološko istraživanje je još uvek u toku. Prvo mesto u Džoukoudianu je raskopano dole u dubinu već više od 40 metara, ali ova dubina još uvek manje od polovine tamošnjih sendimenata. Na ovom mestu su otkopani obilni fosilni ostaci i kamene izrađevine pračoveka, kao i mnogi fosilni ostaci sisara. Po obimu otkopanih fosilnih vrsta i ostacima ognjišta, Džoukoudian je svakako bez premca.

Otkriveni ostaci ognjišta u ovom mestu su unapredili istoriju čovečje upotrebe vatre za stotine hiljada godina. U Džoukoudianu je nađeno pet slojeva pepela, tri ostataka humke pepela i mnoštvo spaljenih kostiju, najveća dubina sloja pepela dostigla je šest metara. Ovi ostaci svedoče da je pekinški čovek znao ne samo da upotrebi vatru, već i da je čuva.

U lokalitetu je otkopano stotine hiljada izrađevina od kamena, sve iz okolnih mesta. Većina njih su sitno oruđe raznih oblika. Oruđe iz ranog doba izrađeno je grublje i većeg obima, to je uglavnom oruđe za bacanje i sečenje. Oruđe iz srednjeg doba ima manji oblik i šiljast vrh. Dok oruđe iz poznog doba je još manje, kameno šilo je svojstveno oruđe ovog doba. Sudeći po otkopanim predmetima, pekinški čovek je živeo u reonu Džoukoudian pre otprilike 700 hiljada do 200 hiljada godina. Živeli su poglavito od berbe, a takođe i od lova. Pekinški čovek je pračovek u srednjoj karici evolucije od paleolitskog majmuna do umnog čoveka（homo sapiens）.

Otkrivanje i istraživanje pekinškog čoveka je rešilo poluvekovni spor oko pitanja da li je srektus čovekoliki majmun ili čovek, koje je nastalo u 19. veku kada je otkriven pitekantropus na ostrvu Jave. Činjenice svedoče da su u eposi zore istorije čovečanstva, bio je stadijum srektusa u morfološkom i biološkom smislu, po kulturnom obliku i društvenoj organizaciji. Srektus je bio potomak australopitekusa, a takođe predak kasnijeg umnog čoveka. Srektus se nalazio u srednjoj karici evolucije od paleolitskog majmuna do umnog čoveka. Sve dosada morfološki tip srektusa poštuje pekinškog čoveka nađenog u Džoukoudianu kao standardni tip i Džoukoudian ostaje najbogatiji, najsistematskiji i najvrednosniji lokalitet pračoveka u svetu iz istog perioda. Džoukoudian-Lokalitet pekinškog čoveka decembra 1987. upisan je u Listu svetske kulturne baštine. Žiri za svetsku kulturnu baštinu je dao sledeću ocenu: Naučno istraživanje u lokalitetu pekinškog čoveka (sinantropus) u Džoukoudianu još uvek se nastavlja. Dosada su pronađeni ostaci pekinškog čoveka familije kineskog čovekolikog majmuna, koji je živeo otprilike u sredini pleistocena. U isto vreme su pronađeni i raznovrsni životni predmeti koji se datiraju 18,000 do 11,000 godina pre naše ere . Džoukoudian ne samo što je redak istorijski dokaz ljudske zajednice na azijskom kontinentu iz daleko davnog vremena, već i rasvetlio proces evolucije čoveka.