Matouqin je počeo da se širi medju pripadnicima mongolske nacionalnosti još u 13. veku. Njegova struktura je jednostavna. Zvučnik mu je u obliku pravog trapeza i na gornjem delu poluge je gravirana konjska glava zbog čega je ovaj instrument I dobio ime Matouqin jer Matou u prevodu znači glava konja. Instrument ima dve žice napravljene od po 40 do 60 dlaka konjske grive. Ovakve žice se razlikuju od svilenih i proizvode niske i mukle prijatne zvukove.

U početku, zbog male zvučnosti, na Matouqin se sviralo samo u mongolskim šatorima. Vremenom, majstori su usavršili ovaj instrument pa su njegova zvučnost i tonska dimenzija umnogome povećane. Zbog toga je na njemu moguće izvoditi I solo partije tako da je postao najvažniji muzički instrument mongolske narodnosti.

O Matouqin na prostranoj stepi Unutrašnje Mongolije postoji dirljiva priča. Vrlo davno, jedan pastir je odgajio prekrasnog belog rasnog konja. Na jednom takmičenju beli konj je osvojio prvo mesto. Saznavši za to, knez je pastiru oduzeo konja, a zatim je u svojoj palati priredio grandioznu proslavu. U želji da se pred prisutnima pohvali svojim trofejom knez je uzjahao konja. Ali, čim se popeo na njega, konj ga je zbacio. Naljutivši se, knez je naredio ga ubiju. Kada je čuo da je konj ubijen pastir je bio veoma tužan. Tokom noći, pastir je sanjao oživljenog konja koji mu reče: Dragi moj gazda, ako želite da vas uvek pratim, molim vas da od mojih kostiju napravite muzički instrument. Sutradan je pastir od kostiju i grive konja napravio instrument Matouqin da bi se svirajući na njemu uvek sećao svog omiljenog konja.

Odabrana melodija Četiri godišnje sezone