Li Bai (701 – 761) je nesumljivo najpoznatiji i najznačajniji kineski pesnik svih vremena. Pesme je počeo da piše već kao dečak u rodnom Sečuanu, ali je širu slavu stekao tek u avojim četrdesetim godinama kada je posle dugih lutanja po raznim krajevima Kine došao u prestonicu Čanan gde je postao dvorski pesnik i miljenik cara Mong Huanga. Bio je član poznate akademije Hanlin ali istovremeno i čest posetilac gradskih krčmi, zahvaljujući čemu je stekao reputaciju najveće pijanice medju kineskim pesnicima. Za njegov kratki život na dvoru vezane su brojne anegdote. Govorilo se da su ga ujutro nalazili pijanog na ulici i polivali vodom kako bi se otreznio pre susreta sa carem.

Li Bai je napisao veći broj ljubavnih pesama i romansi, ali one ne nose pečat njegovog ličnog proživljavanja. Na svojim putovanjima upoznao je nmoge devojke i dao je vanredne opise njihove lepote i ljubpkost, njihovih ljubavnih čežnji nestašluka. Pevao je takodje o tužnim sudbinama dvorskih konkubina koje su usamljene i bez ljubavi provodile mladost unutar dvorskih zidima, kao i o tuzi mladih žena koje uzaludno čekaju na povratak svojih muževa iz rata.

Kod Li Bai nema izrazito socijalnih pesama, mada se kroz njegove stihove provlači snažno nezadovoljstvo postojećim društvenim poretkom, kao i mašta o boljem i srednjem društvu.

Li Bai je pisao naživom narodnom jeziku u duhu narodnih pesama Jue Fu. Najveće savršenstvo dostigao je u kratkum pesmama od četiri stiha sa po sedam reči, koje se odlikuju jednostavnošću, lakonskim sadržajem, ali ujedno i duhinom i istančanošću pesničkih osećanja.