Provincija Gansu u centralnoj Kini, naročito krajevi oko njenog glavnog grada Landžoa, upečatljivo je svedočanstvo izazova kineskog razvoja s kraja XX i početka XXI veka. Beskrajan reljef od golih poroznih brda, kao da je oblikovan blatom pa zasušen. Kroz ovaj pomalo nezemaljski krajolik mrke boje, zauzdan mrežom staklenih gradova, auto-puteva, savremenom železnicom, industrijskim parkovima i poljoprivrednim imanjima, lenjo se provlači Žuta reka

Branko Žujović, Šang Čao

Ne znam kako je u Srbiji zovete, ali mi u Sloveniji kažemo „prahnica". Suva, porozna zemlja. To mi, dok stojimo visoko, na jednoj od bezbroj zemljanih terasa sela Daping, kaže Andrej Stopar, novinar Radio Slovenije.

I on je obuzet prizorom, toliko različitim od oštrih, kristalno-zelenih litica Julijskih Alpa. Gde god da posegnete okom, od nosa do horizonta, vidite samo tupe, dosadno zakrivljene linije u svim nijansama mrke, koja kao da se razlila i po samom nebu. Izvesno, ovaj braon kolorit mogu da podnesu isključivo duhom snažni ljudi.

Kuće u reformskom stroju „kopi-pejst" arhitekture

Selo Daping ušoreno je kineskom reformom i čudnom geografijom ovog dela Kine. Nalazi se na jednom od nebrojenih, pomenutih golih poroznih brda sa terasastim obroncima, oko pet kilometara od grada Dignsi. Brda kao da su u vreme postanja oblikovana blatom, pa zasušena. Danas su puna zasada krompira, od kojih živi ovaj deo provincije Gansu.

Sve kuće u selu postrojene su i imaju istovetan izgled. Načinjene su od betona. Komforni domovi srednje veličine, na sprat. Betonirano dvorište i pomoćne prostorije. Domaćin nam, ne bez ponosa, pokazuje cisternu za kišnicu, čatrnju ili kako je u Hercegovini nazivaju – gustijernu.

Ovde shvatate šta je zahuktala reforma društva u petoj brzini. Naprosto, nije bilo vremena za detalje i estetiku. Bolji životni uslovi i elementarni komfor žitelja bili su u prvom planu ove brze „kopi-pejst" arhitekture.

– Posle devedesetih godina, infrasruktura u selu je značajno unapređena – kaže mi jedan od kineskih domaćina. – Izgrađena je 121 kuća. Dobili smo cisterne za vodu, jer smo sa njom ovde kuburili. Obnovili smo i uredili terase za uzgoj krompira. Naš krompir je najčuveniji u celoj Kini. Sva domaćinstva upotrebljavaju solarna kuvala...

Kao u galeriji moderne umetnosti

I zaista, u sredini dvorišta našeg domaćina nalazi se instalacija, koja bi mogla da bude izložena i u nekoj boljoj galeriji moderne umetnosti. Uprkos mogućoj koketeriji sa postmodernim umetničkim pravcima, koji počivaju na instalacijama i svetlosnim efektima, predajemo se praktičnoj strani ovog neobičnog mehanizma.

U konusno izlivenu osnovu od maltera, mozaično su utisnuti komadi ogledala. Pozadi je ugrađen prost metalni mehanizam, koji čekrkom, uz pomoć navoja, pomera tešku konstrukciju, usmeravajući snop sunčevog svetla na gore, ka ležištu za lonac načinjenom od grubo savijene šipke.

Ekonomično, ekološki i bezmalo genijalno! Da su poradili na dizajnu, bilo bi i moderno. Izum je, kažu meštani, preuzet iz Afrike.

Sneg od najlona

U ovom trenutku, više od dvadeset domaćinstava sela Daping koristi i najsavremenije solarne grejače, čiji se paneli sunčaju na krovovima.

U selu imaju deset profesionalnih uzgajivača pilića, 38 ljudi koji uzgajaju povrće u plastenicima i 35 pastira koji brinu o ovcama. Deset porodica drži restorane u seoskom stilu. Krompir uzgajaju na površini od dve hiljade mua, odnosno na nešto više od 133 hektara.

– Posebnim mikro-kreditima ohrabrujemo mlade, koji su napustili selo, da se vrate i započnu posao – dodaje jedan od naših domaćina.

Još iz daljine, Daping me je zbunio. Vozeći se auto-putem iz pravca Landžoa, koji je od Dingsija i sela Danpinga udaljen 98 kilometara zapadno, u prvom trenutku sam pomislio da se sneg još uvek zadržao po brdima, iako je bio kraj aprila. Ne, bile su to besprekorno razvučene najlonske presvlake za leje krompira.

– Prinos krompira u oblasti grada Dingsija danas iznosi najmanje 450 kilograma po jednom muu. To je 666,6 kvadratnih metara. Prosečan prinos krompira porastao je za preko trideset odsto, otkako koristimo bezvirusne sadnice, iz Baze za uzgoj bezvirusnih zasada krompira pri Akademiji poljoprivrednih nauka grada Dingsija – dodaje moj domaćin. – Za desetak godina, ovaj naučni centar ostvario je saradnju sa preko trideset poljoprivrednih eksperata iz Ukrajine, SAD, Kanade, Francuske, Holandije, SAD i drugih zemalja. Mala, ograničena, takoreći baštenska proizvodnja, pretvorena je u veliku nacionalnu industriju.

Hu Đintao u sobi, krompir na stolu

Zvanični podaci govore da područje oko grada Dingsija proizvede oko pet miliona tona prvoklasnog krompira, u čiji se ukus uveravamo u jednoj od kuća u selu. Cela porodica diči se činjenicom da je ugostila prethodnog kineskog predsednika. I zaista, sa nekoliko slika okačenih po zidu smeši se Hu Đintao u društvu naših domaćina. Kao i nama, poslužen mu je kuvani krompir, simbol ovog kraja.

Prosečan dohodak po glavi stanovnika u oblasti grada Dingsija od uzgoja krompira prošle godine iznosio je oko 830 juana. Danas znatan broj uzgajivača krompira ostvaruje prihod od preko pedeset hiljada juana, odnosno nešto više od osam hiljada američkih dolara.

Reciklaža u Dapingu

Ostali meštani Dapinga posmatraju nas sa znatiželjom. U centru naselja je policijska stanica, uređen plato sa igralištem i stolovima za stoni tenis i nečim što bi mogao biti društveni dom. Sve je čisto i uredno.

Ljudi su obučeni tradicionalno ili nose klasična odela grubog kroja. Nedugo pre našeg dolaska, ispred kuća su postavljene savremene kante za smeće. Otpad za reciklažu levo, ostalo smeće desno. Zvanični domaćini su, uostalom, isti ma gde na svetu da odete u sličnu posetu. U ovom slučaju, odaje ih svež malter ispod tek postavljenih trotoarskih kanti.

Sumnjam da je tipično gradska kanta za smeće nasušna potreba meštana Dapinga, ali im urbanizacija, koja je na vrh brda od „prahnice" donela nove kuće, toalete, solarne grejače, čvrste kuće, čiste sobe i uredna dvorišta svakako treba. Ona je nemerljivo unapredila njihove živote.

Moja uvažena kineska koleginica Ši Đe, kaže mi da su neke od siromašnijih porodica iz ove provincije do pre nekoliko decenije živele u zemunicama i lagumima uklesanim u trošne obronke brda.

Snaga ljudi i sila mehanizacije

Provincija Gansu u centralnoj Kini, naročito krajevi u širem području njenog glavnog grada Landžoa, upečatljivo je svedočanstvo izazova kineskog razvoja s kraja XX i početka XXI veka. Sirovom snagom ljudi i silom mehanizacije, ovaj pomalo nezemaljski krajolik zauzdan je mrežom staklenih gradova, auto-puteva, savremenom železnicom, industrijskim parkovima i poljoprivrednim imanjima. Mnogi ljudi drugačijeg kova, odavde bi jednostavno pobegli. Ne bi se lomatali betonirajući porozne obronke brda i gazeći blato koliko do juče. Skoro svako brdo uz auto-put ovde ima skoro izgrađene odvode za vodu i zaštitne pojaseve.

To je danas napredna, privredno dinamična kineska provincija. Njen bruto domaći proizvod prošle godine iznosio je 626 milijardi juana, uz rast od 10,8 odsto. Dododak po glavi stanovnika u urbanim područjima neznatno je manji od 19 hiljada juana (rast od 10,54 odsto, što je peti rast u Kini), dok u selima iznosi nešto preko 5.100 juana (uz rast od 13,34 odsto). Obim spoljnotrgovinske razmene provincije Gansu premašio je 10,2 milijarde dolara, zabeleživši rast od 15 i po odsto.

Kroz ove impresivne brojke i krajolik od "prahnice" lenjo se provlači Žuta reka, jedan od sve ređih svedoka stare provincije Gansu.