Pripremila: Lidija Obradović

Pozorišta su tanana duša svakog grada, pa i onog višemilionskog kao što je Peking. Ne može se proći pored tih kuća umetnosti, a da se ne oseti neka blažena toplina, jer iz tih zdanja prosto isijava energija igre, energija koja pokreće život i ljudski duh. Od prvog dolaska u Peking, pre četiri godine, pa sve do danas – Nacionalno pozorište Pekinga za mene je veliko čudo koje emituje tu energiju. Postalo je još veće posle emisije o nastajanju pozorišta koju sam sa velikom pažnjom gledala na jednom od programa državne televizije. Projektovanje, gradjenje i početak života na scenama ovog hrama umetnosti uzbudljiva su priča, dostojna romana sa puno obrta i dramatičnih detalja.

Nacionalno pozorište Pekinga nalazi se u samom jezgru grada, pored trga Tjenanmen. Sa tog platoa na korak ste od Zabranjenog grada, Mauzoleja Mao Cetunga i Palate narodne skupštine, jezgra nacionalne istorije, kulture i tradicije. Nacionalni teatar trebao je da upotpuni prostor tog četvorougla okrenutnog svim stranama sveta, da se arhitektonski uklopi u njega, u njegove istorijske, duhovne i simboličke kodove, ali i da bude slika vremena koje dolazi.

Bio je to veliki izazov za vodeće domaće i svetske arhitekte, a Državni savet imao je 1998. godine veliku odgovornost da odabere projekat koji će ispuniti sve postavljene zahteve. Dugo je trajalo većanje o izgledu budućeg nacionalnog teatra i na kraju je poverenje poklonjeno francuskom arhitekti Polu Andruju. Njegova ideja vodilja bila je – lepota je u jednostavnosti i skladu, a ono što je zamislio je gradjevina elipsastog oblika koja pluta na jezeru.

Nacionalno pozorište Pekinga