Ekonomski posustala kod kuće, EU istovremeno neguje globalne spoljno-trgovinske ambicije.

„Već 2015. godine, 90 odsto privrednog rasta, a sa tim i svetske tražnje robe i usluga generisaće se izvan EU. Brisel svim raspoloživim sredstvima treba evropskom biznisu da obezbedi pristup tim tržištima", zaključio je ovih dana Evropski savet. „Trgovinski pregovori treba da idu ruku podruku s našim odlučnim naporima da sprovedemo naše interese. Dugujemo evropskom biznisu priliku za nove poslove. To se može ostvariti kombinacijom uporne ekonomske diplomatije uz redovno pokretanje sporova pred Svetskom trgovinskom organizacijom. Ponude za buduće poslove na našem tržištu i povoljne pojedinačne trgovinske sporazume treba dvostruko uvezati. S jedne strane treba ih povezati s konkretnim otvaranjem tamošnjih tržišta, i istovremenim jasnim najavama da će se pregovori, ili postojeći trgovinski status, prekidati ukoliko se strano tržište ne otvori dovoljno za evropski biznis", najavljeno je sredinom marta u Briselu.

Ova borbena retorika Evrope odskora sve manje oduševljava njene vodeće ekonomske partnere i konkurente koji prolaze iscrpljujuće procedure provera, odbijanja i uslovljavanja.

„EU sve više klizi u protekcionizam", upozoravaju brojni analitičari globalne trgovine i ekonomije.

Vodeći ekonomski partneri EU ne ostaju dužni. „Ključna tržišta na kojima bi EU trgovinom mogla da oživi privredni rast i podstakne nova zapošljavanja, odnedavno osetno umnožavaju trgovinske barijere", zabrinuto primećuje Brisel.

"Briselska lista pritužbi zbog zatvorenog tržišta njenih brojnih ekonomskih partnera uopšte nije kratka. Kao ni spisak tužbi koje EU žustro i obilato podnosi Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Brisel se žalio protiv SAD zbog pokušaja da na evropsko tržište izveze suviše nagojenu piletinu. Argentinski smrznuti beli luk Briselu se učinio suviše jeftinim. Norveški losos nije zadovoljavao standarde veličine i težine. Kineski solarni paneli delovali su sumnjivo bagatelno", objavila je sredinom maja beogradska Politika.

Jaki ekonomski partneri, ozbiljna konkurencija i galerija siromašnih trgovaca iz Afrike, Azije, sa Kariba i Balkana... uveliko znaju sa koliko žara EU štiti svoje tržište.

Primeri bespoštedne odbrane evropske, preskupe proizvodnje veoma su brojni: od jeftinih cipela i prometa mesa od foke do javnih nabavki, do pravila za izgradnju puteva i vetrenjača... Evropsko odstupanje od tržišne logike najupečatljivije je ipak u slučaju poljoprivrede koja u očima Brisela već decenijama ima gotovo nedodirljivi status. Primera je na pretek.

U predlogu sledećeg sedmogodišnjeg budžeta EU (2014–2020), teškom oko 960 milijardi evra, za subvencije farmerima namenjene su 363 milijarde evra (38 odsto) ili 50 milijardi evra godišnje. Lavovski deo tih subvencija namenjen je Francuskoj, najvećoj farmerskoj zemlji EU. Čak petina budžeta trebalo bi i u sledećih sedam godina da bude usmerena farmerima u Francuskoj koji inače čine tek četiri odsto galske radne snage i stvaraju tek tri odsto bruto nacionalnog dohotka te nacije.

Koliko bi jeftine, ukusne hrane Evropi mogli da ponude poljoprivredni proizvođači iz drugih delova sveta, da nije otvorene državne pomoći klonuloj evropskoj proizvodnji i mora briselskih prepreka stranom biznisu u dvorištu „dvadesetsedmorice"? I da li je to protekcionizam?