Nigde mostovi u Kini toliko ne podsećaju na Beograd i srpske krajeve, kao u Ningbou, iako je to grad neolitske kulture, srednjovekovne biblioteke, lotosa, kamfora i još koječega što je prethodilo njegovom savremenom uzletu

Branko Žujović

Za Ningbo sam prvi put čuo 2003. godine, kada je započeta izgradnja gigantskog mosta, dugog 36 kilometara, preko zaliva Hangdžou. Usledila je Olimpijada u Pekingu 2008. godine, pa je, pomalo nezasluženo, zasenjen ovaj nesvakidašnji građevinski poduhvat u provinciji Džeđang. Most je promenio geografiju pomenutog zaliva, povezavši u olimpijskoj godini Ningbo sa Šangajem.

Krajem septembra 2010. godine, današnji ambasador Crne Gore u Pekingu, moj imenjak Branko Perović, tada u svojstvu domaćina crnogorskog paviljona na šangajskoj Ekspo izložbi, uručio je poklon – putovanje u Crnu Goru dvomilionitom posetiocu. Bila je to Dženi Jao iz Ningboa.

Uz opšte statističke podatke o meteorskom uzletu gradske ekonomije na talasu kineskog ekonomskog buma, bilo je to moje skromno predzanje o Ningbou. Sa prtljagom, doneo sam ga 7. juna 2014. godine u ovaj grad sa oko četiri miliona stanovnika, u urbanoj orbiti Šangaja.

Grad knjiga, lotosa i kamfora

Za Ningbo kažu da je postojbina najbogatijih šangajskih tajkuna. Trista hiljada meštana radi širom sveta, mnogi od njih i na Balkanu.

Rekli su mi da je to grad lotosa u svim nijansama, kamfora, starih knjiga i mostova. Da nije gradilišta svuda uokolo, ovo bi zvučalo kao reklama oaze za žensku dušu.

Da podsetim, kamoforu su se u Srednjem veku u Vizantiji, Srbiji i ostatku Evrope pridavala čudesna svojstva. Zabeleženo je da je ova biljka tada bila univerzalan lek i da ju je upotrebljavao Sveti Sava, nakon prvog putovanja u Svetu zemlju.

Akademik Jovan Tucakov upotrebom kamfora pokušao je da objasni čudotvorstva Svetog Save, posebno njegovu sposobnost da oživljava ljude.

Ali, kamfor je ovde tek kamičak gradskog kulturološkog i ekonomskog mozaika, jer od ovog drveta izrađuju i brodice.

Domaćini s ponosom ističu da se pre više od sedam milenijuma u Ningbou razvila neolitska kultura nazvana Hemudu. Njeni materijalni ostaci otkriveni su 1973. godine, dvadesetak kilometara severozapadno od gradskog jezgra. Drevni stanivnici Ningboa ostavili su za svoje doba naprednu grnčariju. Proizvodili su je na specifičan način, u crnoj boji dobijenoj od ćumura.

Među prvima su kultivisali pirinač, pripitomili goveda, svinje i pse, koristili lak, uzgajali su vodeni orah, lotus, dinje, tikve, kupine, divlji kivi, skupljali žireve, pravili svirala od kostiju i drvene bubnjeve.

Hroničari Ningboa beleže i da je grad bio polazna luka na morskom putu svile u epohi dinastije Tang (618 – 907) i jedna od tri kineske trgovačke luke tog doba. Preostale dve bile su Jangdžou i Guangdžou.

Ono što posetioca Ningboa, međutim, ostavlja bez imalo daha je stara, privatna biblioteka vojnog zapovednika Fan Ćina iz vremena dinastije Ming. Na oko 26 hiljada kvadratnih metara prostire se najveća sačuvana drevna biblioteka u Aziji i treća u svetu.

Izgrađena je 1561. godine i čuva oko trista hiljada starih knjiga, među kojima osamdesetak hiljada rariteta ili veoma retkih knjiga. Tu su još vredni kaligrafski napisi i umetničke slike.

Ningbo ima bogato budističko nasleđe: hram Asoka, planinu Šuedou i Baoguo, najstariji hram od drveta južno od reke Jangce.

Srbija u Ningbou

Neki smatraju da je Ningbo jedna od kolevki kineske trgovine. Kažu da su ovdašnji trgovci bili i ostali skloni velikim poslovima.

Ovome u prilog govori i slučaj brodarskog magnata, biznismena i filantropa Bao Juganga odnosno Jue Kong Paa (1918 – 1991), rođenog ovde. Bio je osnivač kompanije "World-Wide Shipping Group" u Hong Kongu. Imao je razgranate poslove po celom svetu, a znatno je pomagao kulturu i obrazovanje u samom Ningbou.

U vreme mog boravka u Ningbou, Srbi kao da su tek otkrivali ovaj grad. Večeri sam provodio u malom baru, nedaleko od hotela „Nanjuan". Za to vreme, predstavnici Kragujevca potpisali su memorandum o razumevanju i namerama sa domaćinima, a prve sušene šljive iz Valjeva ponuđene su kineskom tržištu. Doneo ih je Aleksandar Tomić, vlasnik i direktor kompanije „Agranela".

Kesicu sušenih šljiva, koju sam dobio od Tomića, podelio sam sa kineskim domaćinima. Bez preterivanja, bili su oduševljeni. Od njihovog oduševljenja do uspeha na kineskom tržištu prostire se planina mogućnosti, htenja, marketinga, ulaganja, carinskih propisa, ponude i tražnje, koju bi srpski proizvođači trebalo da pređu, ma koliko bila zahtevna i teška.

Drevni „erkondišn" i mostovi (kao) na Balakanu

Da bih razumeo gigantski most koji betonom spaja Ningbo i Šangaj preko zaliva Hangdžou, morao sam prvo da odem na jedan stariji, načinjen od drveta. Do njega sam stigao zahvaljujući ljubaznosti kineskih domaćina. Za tu priliku ustupili su mi vodiča, automobil i vozača.

Most Bajljang star je više od 936 godina i jedna je od najelegantnijih starih građevina koje sam do sada video. Potiče iz epohe dinastije Sung. Stari naziv mu je Sjaosiđang. Dugačak je 77,4, a širok skoro sedam metara.

To je prvi poznati most sagrađen na ovom delu reke Jin. Ima šest zidanih stubova i galeriju ispod čijeg krova je zaustavljeno vreme, a klima se drugačije ponaša. Još uvek uspešno opslužuje ljude distrikta Jindžou. Preko njega prelaze pešice, vozeći bicikle i manja motorna vozila.

Kada sam stigao, na mostu se odmarala grupa meštana. Da nisu stariji ljudi, mogao bih reći da su dokona ekipa iz kraja. Kažu da im boravak ispod svodova mosta, gde je temperatura vazduha za nekoliko stepeni niža od spoljne jare, neobično prija. Most je i milenijumski klima-uređaj!

Meštani Džu Guomjao i Šu Guoljang ljubazno se predstavljaju. Upoznajemo se, a oni mi pokazuju najstarije sačuvane delove drvene konstrukcije mosta. Nedugo potom, pridružuje nam se i starac Čen Džung-guo, koji živi u blizini. Prekinuo je ručak kada je čuo da se neko raspituje o prošlosti mosta. Vesti se selom šire brže nego internetom.

Čen Džung-guo ima preko osamdeset godina. Iako ne razumem kineski jezik, preda mnom je održao nadahnut govor o mostu. Govorio je petnaestak minuta. Svi smo ga pažljivo slušali. Starac je očigledno autoritet u kraju. Za ovu priliku obukao je i nešto svečanije odelo.

Moj pratilac preveo je siže njegovog izlaganja tek nakon što je stari rekao sve što je imao. Za poklon, ne napuštajući dostojanstveni stav glavnog domaćina, pružio mi je tekst sa osnovnim podacima o ovoj građevini.

Ukratko, Čen Džung-guo je, ne bez ponosa, rekao da je most građen od 1063. do 1078. godine, novcem njegovog prezimenjaka Džu Venveja, koji nije dočekao kraj izgradnje. Građevina je srušena u ratu 1127. godine, ali je obnovljena posle 18 godina. Bila su to nemirna vremena. Od tada do danas, most je sa promenjivim uspehom uspeo da nadživi ratove, požare i poplave. Obnavljan je čeličnom voljom meštana sela čiji naziv nosi.

Na mostu su sačuvane četiri stare ploče sa podacima o mostu, od kojih je nastarija iz 1146. godine. Ostale tri su iz 1802, 1803. i 1888. godine. Razgledamo ih.

U jednoj niši na kraju mosta je postavka fotografija mostova ovog kraja. Neću vas slagati ako vam kažem da je most Ling u Ningbou iz 1936. godine brat blizanac Savskog mosta u Beogradu. To ne čudi, jer je i on, poput svog beogradskog dvojnika, delo nemačkih graditelja. Zatim, tu je slika drevnog mosta Sansing, obnovljenog 1853. godine, koji neodoljivo podseća na Stari most u Mostaru. I na kraju, most Fusing, izgrađen 1892. godine, koji podseća na most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu.

Ove transplanetarne sličnosti fascinirale su me podjednako koliko i elegancija drevnog mosta. Nakon sat vremena razgovora, sa prozračnih greda prastarog mosta otišli smo pravo na ručak u raskošni „Nanjuan" hotel, koji je bio toliko nov da se još uvek sijao. Kakav kontrast! Ni jedan most koji sam do sada video ili o kojem sam čitao više mi nije bio isti. Odustao sam od namere da odem na onaj nov, grandiozan, dug 36 kilometara. Sve što sam hteo, premostio je most Baljang.