U istoriji kineske literature, razdoblje Đianan od 196. do 220. godine na kraju perioda Istočni Han je značajan period u kojem se pojavilo mnogo velikih pesnika, na primer Cao Cao, Cao Pei i Caodži iz iste porodice. Oni su u poeziju uneli novine i pokrenuli novi period u razvoju kineske literature. Poeziju ovog perioda karakteriše slobodna misao i iskrena lična emocija, što je nazvan ''poetskim stilom Cao Caoove porodice''. U današnjem programu ću vam predstaviti najznačajnijeg predstavnika književnosti Đianan, Cao Caoa i njegovo delo ''Duan ge sjing''.

Cao Cao je živeo u periodu Donghan od 155 - 220. godine. Od ranog detinjstva su ga smatrali veoma pametnim, a u 20. godini je postao jedan od članova carske vlade. Učestvovao je u nizu ratova protiv lokalnih vlasti i postao lokalni vladar. Potom je postepeno postao čovek koji je kontrolisao marionetskog cara. Ljudi ga su zvali car Vei.

Cao Cao, istaknuti političar i vojskovođa, je uništio mnoge seperalističke snage na severu zemlje i ujedinio to područje. Nije imao talenta samo u vojnoj oblasti, već i u književnosti. Imao je sposobnost da privuče sposobne ljude i književnike da rade za njega, i sam se bavio stvaralačkim radom. On je stvorio novi stil književnosti Đianan. Zahvaljujući njegovom radu omogućen je prosperitet tog stila književnosti u tadašnjem vremenu stalnih ratova i nestabilnog društva.

Cao Cao je bio nadaren za književnost, kaligrafiju i muziku. Njegova dostignuća u književnosti su se uglavnom pokazala u poeziji. Na žalosti, ostalo je samo oko 20 njegovih pesama, u kojima je iskazana njegova lična iskustva i komplikovane emocije. Njegove pesme su jednostavne, prirodne, a njegova moć izražavanja je veoma snažna. Ssadržaju njegovih dela može da se podeli u tri vrste. Prva vrsta njegovih pesama uglavnom govori o nestabilnosti društva i teškoćama života stanovnika krajem perioda Istočni Han. On ih je pisao kao čovek koji je bio značajan na tadašnjoj političkoj sceni. Ovakve pesme su uglavnom stvorene na osnovu strukture pet karaktera, odnosno u svakoj rečenici je bilo po pet kineskih karaktera. Druga vrsta njegovih pesama je pisana sa glavnim ciljem da izražava želje, težnje i misli, na osnovu strukture četiri karaktera. Cao Cao je pisao pesme o putovanju svetaca, uz pomoć kojih je izražavao svoju težnju za mirnim životom.

Poezija u periodu Đianan, odnosno od 196-220. godine naše ere, veoma je poznat period u istoriji kineske poezije, po svojoj snazi i izražavanju osećanja žalosti. Cao Cao je predstavnik pesnika tog perioda. Lirizam i periodizam su dve značajne karakteristike u njegovim delovima, a dupli identitet političara i pesnika mu je omogućio da piše pesme sa dubokim značenjem. U njegovim delima osećamo širinu srca i uma. Pesma ''Duan ge sjing'' je predstavnik njegovog rada.

Postoji priča da je Cao Cao ovu pesmu napisao uoči odlučujuće bitke za ujedinjenje zemlje. Bila je vedra noć, Cao Cao je na brodu častio svoje oficire i vojnike, a potom napisao ''Duan ge sjing'' . ''Treba da pevaš kad piješ, život je kratak, a vreme leti.'' Prva rečenica je iskazala svu životnu tugu pesnika. ''Nedostaju mi mudrosti'' kaže Cao Cao i ispoljava težnju za umnim ljudima. Na kraju pesme pesnik pominje cenjenog političara Džou Gong iz dinastije Džou, istaknutog političara i mislioca. Cao Cao kaže da uči od njega da svojim ponašanjem privlači više mudrih ljudi da za njega rade. Cela pesma pokazuje odlučnost pesnika da postigne uspeh u ujedinjenju zemlje.

Čitajući njegovo delo, pred nama se ukazuje lik emotivnog pesnika i ambicioznog političara, koji je nam ostavio u nasleđe dragoceni ''poetski stil Cao Caove porodice''. Zbog tog nasleđa Cao Cao je heroj, pravi heroj u istoriji kineske poezije.