Na severu Sinđianga živi kazahstanska narodnost. Kazaci su od davnina bili nomadi, ali je od nedavno veliki broj njih zaboravio na nomadski život. U današnjoj emisiji ''Kineske nacionalne manjine'' upoznaću vas sa jednom kazačkom porodicom.

Stari Adelhan je pripadnik kazahstanske nacionalne manjine. On sa ženom Zuranom i četvoro dece živi u selu Sakru, u području Altaja. Njih šestoro žive u kući koja ima 116 kvadratnih metara. Do pre nekoliko godina njihov život je izgledao mnogo drugačije.

''Pre smo se svakog leta selili na altajske pašnjake, a zimi smo išli negde na drugo mesto. Deca su bila mala, imali smo dosta stoke, a živeli smo u kolibi zvanoj "huosi", bez struje i vode. Baš se teško živelo. ''

"Huosi" je vrsta kolibe građene od pruća, koja ne zadržava toplotu. Provesti zimu u takvoj kolibi zaista je veoma teško.

''Zimi zna da bude baš hladno. Za vreme snežnih oluja znalo je da krepa po nekoliko stotina ovaca. Pre osam godina je zbog hladnoće krepala polovina stoke koju smo imali.

Da bi se spasili od snežnih oluja, Adelhan i drugih 30 stočarskih porodica sagradili su kuće od zemlje i drveta. Ali, osim što im je bilo manje hladno, ništa se drugo nije promenilo na bolje. Ni veći broj stoke nije im donosio dobit, jer su prirodni uslovi u stepi ozbiljno narušeni, pa životinje nisu imale šta da jedu.

Vlast u srezu Fuhaj je 2005. godine, da bi pomogla stočarima u povećanju prihoda, pokrenula projekat završetka nomadskog života. Nakon godinu dana, lokalna vlada je uložila 23 miliona juana u izgradnju sela sa kompletnom infrastrukturom. U novoizgrađenom selu nalazila se bolnica, prodavnice, škola. Da ne bi patili za nomadskim životom, u blizini sela nalazi se poseban prostor namenjen za pašnjak i zemlja za obrađivanje.

Selo je izgrađeno, ali kako stočare nagovoriti da u njemu žive, kad im je nomadski život u genima? To pitanje je mučilo službenike lokalne vlade.

''Oni su navikli da žive kao nomadi, to im je u krvi. Njima je veoma teško da prihvate život u selu. Obilazili smo sve porodice i objašnjavali da svako ko hoće može da se useli u selo.''

Prisećajući se tog perioda, Zuran, Adehanova žena je rekla:

''U to vreme mi je bilo teško i da pomislim na život samo u jednom mestu. Treba izgraditi ovo, popraviti ono, a pravo da vam kažem ništa nisam znala o prednostima koje pruža zidana kuća. ''

Kad su se uselili u novi dom, sve je izgledalo drugačije: imali su vodu i struju, mogli su da telefoniraju i da gledaju televizor, a od vlasti su dobijali i nešto para.

Odlučili su da izgrade štalu od 80 kvadratnih metara. Posle svega toga, bilo je jasno da više nema potrebe da brinu o snežnim olujama.

U novim uslovima čoveka zaokupljaju nove ideje. Sada Adelhan pohađa kurseve o prehrani stoke i metodama obrade zemlje. Primenjujući znanje stečeno na kursevima koje je organizovala seoska vlada, prihodi u njegovoj porodici su znatno veći. Ali, nije sve u parama. Dok su živeli nomadskim životom, poseta lekaru je bila gotovo nezamisliva, pogotovo u zimskom periodu, kada sneg zaveje sve staze i bogaze. Sada se sve izmenilo, Adelhanova kuća je u blizini bolnice, pa je poseta lekaru najmanji problem.

Kada su videli značajne promene na bolje u životu Adelhanove porodice, veliki broj stočara je odlučio da zauvek ostavi nomadski život i preseli se u selo. Prošle godine nešto manje od 30 stocarskih porodica počelo je da živi u selu, a ove godine nomadskog života se odreklo 60 porodica. Dogodine, ko zna?!