Slušate u Kini popularnu singđianšku narodnu pesmu «Skini maramu sa glave», koja se obično peva na svadbi. Malo ljudi zna da je ova pesma obradjena na osnovu narodne pesme uzbekistanske nacionalne manjine.

Uzbekistanska nacionalnost je jedna od 10 nacionalnih manjina u Kini koje su muslimanske verospovesti i uglavnom naseljava južni deo kineske Singđiang-ujgurske autonomne pokrajine. Novinari našeg Radija nedavno su u srezu Šače, okruga Kaš na jugu ove pokrajine posetili porodicu Abud Alah Mađeda. Kroz priču o svadbi tri generacije pripadnika uzbekistanske nacionalne manjine uvideli su promene u njihovom životu.

Na dan dolaska novinara mladja ćerka domaćina se spremala za udaju. Po njihovom običaju svadba je trebala da se održi u nevestinoj porodici.

Nevesta u dugačkoj beloj venčanici sa belim velom na glavi pažljivo sluša savete bake. Ona je vaspitačica u dečijem vrtiću, a mladoženja je inženjer elektrotehnike. Oni su izabrali jedno drugo i dobrovoljno stupaju u brak.

Mladoženja u beloj nacionalnoj nošnji sa vezovima i sa šarenom romboidnom kapom na glavi, sav srećan, novinarima je izjavio:

Imamo sada dobre životne uslove, zato mogu nevesti da kupim šta god ona želi, zlatan prsten, zlatne minđuše i drugo. Pozvao sam i svadbenu kolonu sastavljenu od sedam automobila. Naša uzbekistanska nacionalna manjina posebno voli brojku sedam, jer označava sreću. Za moju svadbu je potrošeno više od 20 hiljada juana, ali to nije najbogatija svadba u našem selu.

Po završetku svadbe mladoženja je u koloni automobila odvezao mladu u svoju kuću, gde je svekrva izvadila pripremljene darove za snaju. Darovi su veoma kvalitetni, tu su i kolor-televizor, VSD, motocikl i drugi visokokvalitetni predmeti za svakodnevnu upotrebu. Mladoženja je rekao da će u potpunosti pokazati svoje finansijske mogućnosti, kako bi roditelji mlade bili znali da će njihova ćerka živeti u blagostanju, dodajući i da će voleti mladu celog života.

Mladoženja je ušao u sobu i seo uz mladu. U to vreme svekrva je snaji dala lutku koja liči na bebu. Na pitanje novinara zašto to čini, jedna pratilja je istakla da se time izražava želja da mlada ima više dece.

Novinari su upitali nevestinu srećnu baku kakav je dar dobila od svog muža prilikom njene svadbe, i kako je izgledala tadašnja svadba, a baka je rekla sledeće:

U moje doba nije bilo ni kasetofona, niti VSD-a. Na dan svadbe moj mladoženja je od drugoga pozajmio konjsku zapregu na dva točka i, prešavši desetak kilometara, mene dovezao u svoju kuću. Njegov jedini dar za mene bila je svilena maramica.

Zato je svadba njihovog sina Audu Alah Mađeda bila mnogo svečanija. Mađed je to tome rekao:

Oženio sam se 1985. godine. Po nacionalnom običaju darovao sam mladi pokrivače i dušeke i sašio za nju novo odelo od najboljeg materijala. Pozajmio sam dva kamiona kojima sam dovezao mladu u kuću i priredio prijem u čast rodbine i gostiju.

On je naglasio da mu je žao da zbog tadašnjih ekonomskih uslova nije mogao mladi da kupi zlatan prsten. Ali kupio joj je kasnije, zahvaljujući poboljšanju uslova života.

Od svilene maramice do zlatnog prstena, od konjske zaprege do automobila, sve su to velike promene u održavanju svadbi tri generacije pripadnika uzbekistanske nacionalne manjine. Iz tih promena se lako uočava da se njihov život poboljšava iz dana u dan.