Mnogi svoja putovanja po svetu pamte i po pijacama gde ljudi najbolje upoznaju i razumeju karakter domaćeg stanovništva i prema uspešnoj trgovini onoga ko prodaje ili kupuje, posebno na Istoku zbog obaveznog cenkanja, odlaze sa pijace uvereni da su dobili ono što su željeli.

Beogradske pijace nisu iznimka. Na razmeđu istoka i zapada, severa i juga, između dve kulture i dve religije, Beograd je sačuvao duh orijentalnog, ali i stekao nešto od zapadnog šarma. I to se najbolje vidi upravo na njegovim pijacama. Otuda su gradske pijace za mnoge turiste, a njih je poslednjih godina sve više, mesta koja se obavezno posećuju. Pijace postoje od kada i gradovi, ili su čak starije od njih. Sociolozi kažu da pijaca nije samo magični kupoprodajni, već i otvoreni komunikativni prostor koji okuplja narod i sa koga se on zadovoljno razilazi do neke sledeće prilike. Pijaca nije samo tržnica, to je i trg, a trgovi, mnogo više od ulica, gradu daju dušu. Još od antičkog doba pijaca je mesto na kome se stvaraju specifični odnosi među ljudima: poznanstva u stilu «moja mušterija ili moj prodavac» dugo traju, a relativno brzo se stvaraju. Stranci u Beogradu već posle nekoliko meseci boravka na zelenim pijacama imaju svog prodavca, a čuvena srpska srdačnost se iskazuje sitnim gestovima: jabuka više od tražene količine – da deca porastu, za prvu mušteriju takodje da prevagne na kantaru... Prodavci na pijacama su snabdevači Beograda, ali i njegovi gosti koji dolaze sa raznih strana – od obližnje Grocke, iz Leskovca ili daleke Kine.

Jedna od najstarijih pijaca u Beogradu je Zeleni venac. Pominje se 1885. godine kada je Uprava varoši Beograda rešila da u gradu bude sedam stalnih fijakerskih stanica među kojima je jedna na pijaci Zeleni venac. Kasnije Zeleni venac je smatran za zelenu površinu i bio je početkom 20. veka stvarno zelen, sav zarastao u korov, pa su se tu deca iz okolnih ulica igrala žandara i hajduka. Na tom mestu 1918. godine je održana prva skupština piljara Srbije, a posle osam godina, 1.10.1926. tu je otvorena prva savremena pijaca u Beogradu. Izgrađena je prema projektu inženjera Viktora Grosa i bila je za to doba jedna od najmodernijih pijaca, kako po svom sadržaju, tako i po instalacijama pa je narod prozvao kraljicom pijaca.

Roba je najčešće dopremana zaprežnim kolima, dok su imućniji prodavci mlečne proizvode, sveže voće i povrće dovozili kamionima. Tezge su bile drvene, a pravili su ih sami prodavci. Pijačna taksa se naplaćivala od količine prodate robe, a pijaca je imala savremenu kontrolnu vagu. Tu su decenijama dolazili prodavci i kupci iz raznih krajeva zemlje. Pijaca je namenski bila podeljena na paviljone i tačno se znalo šta se u kom prodaje. Pravo prema glavnom ulazu, iz ulice Kraljice Natalije nalazi se dvospratni paviljon sa kupolom. Levo od glavnog ulaza bio je paviljon sa prodavnicama ribe, a iza centralnog paviljona osmougaonog oblika nalazio se veliki, u blagom polukrugu raširen paviljon sa četiri kupole. Zbog jedinstvenog arhitektonskog rešenja čitav kompleks pijace je stavljen pod zaštitu države.

Posle osam decenija postojanja pijaca je zaslužila i značajniju rekonstrukciju vrednu 9 miliona evra. Trajala je od sredine 2005. godine i posle skoro godinu i po dana, Beograd je dobio staru-novu pijacu koja je vratila slavu i duh stare pijace, ali uz nove sadržaje koji su izgrađeni po projektu arh Đorđa Bobića. Generalni koncept je zasnovan na ideji očuvanja postojećih objekata i njihovog autentičnog lika, dok su novi objekti usklađeni sa vremenom u kome je pijaca rekonstruisana.

Gradski arhitekta Đorđe Bobić kaže da je pijaca Zeleni venac postala prepoznatljiva i veruje da će postati dobra turistička atrakcija, pored kupovanja suvih šljiva i oraha. Na ovoj pijaci se nalazi jedna lepa kula koja na vrhu ima vidikovac i tu treba da se otvori kafe-poslastičarnica koja će biti prijatno mesto da se predahne.